Skoro će devet. Potrajao je derbi malog fudbala u Hali Kej. Okrenuo sam od Guševice ka Golemom mostu. Tu ispred mosta, Hitna pomoć, policija... nešto se desilo.

Žurio sam, planirao sam da uradim izveštaj sa futsal meča. Teško...

Ipak, pre toga, krenuo sam ka zgradi Gradske uprave.

Kako je Boban Delčev?

Bilo je devet i pet. Parkirao sam kod Okruga i pozvao Hitnu, objasnio slučaj.

Boban i ja smo pričali. U nekoj od kladionica, noseći torbe, išao je u toalet.

Hitna pomoć je stigla. Veliko poštovanje za njih.

Otišli su, nastavili smo da razgovaramo.

Bilo je pola deset kad sam krenuo.

Tamo na staklima, na ulazu u Gradsku upravu, zanimljive plakate.

Već su stizale poruke. Biće ih i dalje. Nijedna, međutim, nije da neko pita kako živi taj čovek, zašto je to odlučio.

Priče o ocu železničaru, bratu, kući u Kapetana Karanovića... kažu, bio je dobar i skroman čovek. Nije ga bilo jedno vreme. Lutao je tražeći posao.

Nije se snašao u životu, reče jedan.

Naravno da ne smatram dobrom namerom te poruke i komentar. Boban je čovek, ljudsko biće.

Hladne su noći. Glad, žeđ, lekovi...

Poruke na plakatima na staklenim vratima Gradske uprave su mi u glavi. Na njegovim torbama papir i natpis: štrajk glađu!

Da li će se nešto dogoditi kada opštinari budu dolazili na posao?