Da li mi verujete? Svako vaše pismo, svaku vašu muku, doživljavam na poseban način. Razumem vas dobro, jer su se mnogi zaboravili, smestili u svoje kancelarije, hlade se klimom po ovoj vrućini, jave se ponekada samo na telefon, zaboravljajući da su i oni nekada bili bez posla, da možda nisu imali svoj krov, da su imali zdravstvene probleme.

To je jedna strana vaših pisama. Vaših poziva, dolazaka u redakciju.

Pišu i drugi, žale se na put, na vodu, na komšije, na loš prijem ispred nekog šaltera.

Čudni smo ljudi postali, nekako se omeđali i gledamo samo sebe, svoju vikendicu, njivu, vinograd...

Nije ni čudo, Pirot se nekako ućutao, ljudi se sklonili u neke svoje svetove i ne čuju i ne vide tuđe muke.

Evo jednog primera.

Bio sam kod njih onog dana kada su me pozvali da u naselju Sarlah vidim kako izgleda igraonica za decu. Da snimim one otkupljen sada "očerupane" kuće, kada se radio Koridor. U jednoj od njih žive oni. Marija Dokić i Nikola Rančić.

SUDBINE: U Naselju Sarlah u otkupljenim, skoro porušenim kućama i dalje "ima života"! Beskućnici nisu imali gde...

Marijinu poruku objavljujemo u originalu, bez ikakvih izmena:

Dobar dan Nenade zvala sam vas al ne mogu da vas dobijem da pitam vas za drugi smeštaj i Nikolu da zaposlimo. Trudna sam bili smo u opštinu raspitivali smo se za seoske kuće al od kmeta ne znamo broj telefona kako bi konkurisali za dodelu kuća preko opštinu samo fali kmet za selo da bi mogli da se raspitamo za seoske kuće. Nikola zna da sve živo radi ima selikaciju škola u Nišu za molera da kreči. Nikola je zainteresovan za posao traži al ne može da nađe. Zato vas molimo ja i Nikola živimo u jednoj sobi nemamo vodu struju i kupatilo da nam pomogneš koliko god možeš. Od tuđu negu sam odbijena od centar za socijalni rad kad sam na veštačenje kad sam bila doktorka mi rekla 95 posto a u bolnicu su mi rekli da je trajno oštećenje. Nemam kome da se požalim jer sam izgubila oba dva roditelja.

Mariji i Nikoli sam obećao da ću pokušati da najpre problem prenesem Radmili Nešić, koordinatoru za romska pitanja u Gradskoj upravi. Obavestiću i Bojana Pešića, načelnika nadležnog odeljenja.

Maločas sam razgovarao sa Marijom. Ovo što pominje kmetove - želeli su sami da zovu sela i pitaju da li ima neke kuće gde bi mogli da se presele!

Nikola je radno sposoban, od slučaja do slučaja, negde pronađe da nešto radi. Bio je zainteresovan da radi u Azilu za pse, međutim, tražili su da ima vozačku dozvolu. On nema para da bi plaćao ceo postupak dobijanja dozvole.

Pokušaću, naravno, da razgovaram i sa Bobanom Tolićem, znam da će razumeti problem!

Radmila Nešić je obećala da će obići Mariju i Nikolu. Poslao sam joj sve podatke. Narednih dana nije u Pirotu, kada se vrati, otići će kod njih.

Ovo sa Centrom za socijalni rad nije najjasnije. Raspitaćemo se. A, pitaćemo i lekara koji je dao mišljenje.

Eto, to je još jedna ovovremena, tužna priča.

Da ponovim, da li je tako svuda, čak i ne bih rekao, prateći kako ljudi reaguju, da empatije među ljudima u ovakvim situacijama ima sve manje.

Da li sam u pravu?

Bilo bi mi drago da grešim i da me svi demantuju.

Znate za ono:

Čini dobro i...