...Krenuo je Milan jutros rano iz Niša. Znate onu latinsku "Omnia mea, mecum porto"! (Sve svoje sobom nosim)! Krenuo u 9.15 autobusom. Kofer, u njemu mala zvučna kutija, mikseta, stalak, mikrofon, gitara kao najbolji drug preko ramena...

 I tako uvek!

Gde počinje ljubav, a gde život? Ili, ljubav i život  pretočeni u muziku, u njegov glas. U pesmu. Milanovu!

Putuje svetom i daruje pesmu. Da li u ovom vremenu postoji nešto lepše? U vremenu kada se ljudi sve više otuđuju, gube poverenje, ne veruju drugima.

Trgom je odjekivao njegov glas, nežni zvuci gitare. Vraćajući se u Redakciju, zastao sam. Bilo mi je lepo. Od komšije iza, dobio sam stoličicu i krenuo je. Predivna melodija, a potom smo razgovarali.

Pre nego da krenem, pitao sam da nešto otpeva "za moju dušu". Atomsko sklonište. Krenuo je... Sto na tri noge...

Krenuo sam. Pozvao sam Milana na kafu. Gore, u redakciju. Obećao je kada pravi pauzu.

I tako se završila jedna lepa, nesvakidašnja priča.

 Sa Trga je ponovo odjekivao Milanov glas i neka lepa pesma. 

Za dušu!