Razgovor novinara sa načelnikom Nedeljkom Gagićem trajao je dvadesetak minuta. Gagić i njegovi pirotski "saborci" nastavili su ka selu Braćevci. Kolege su još ćaskale, a ja sam odlučio da krenem, kako sam naumio, tragom dima i ugašene vatre!

Neravan, pun rupčaga, put od mesta gde smo bili, do Slavinje. Bilo je tako i prošle godine.

Evo me u Slavinji.

Krenuo sam selom. Gde su ljudi? Danas je Velika gospojina, u Pirotu Litije, potom Vašar.

Tanja Pavićević, koju sam želeo da pronađem u Slavinji, odvela je decu u Pirot. Vašar!

"Pronađi Ljilju, sve će ti ispričati", reče mi!

Zastao sam da još jednom proverim, tamo iznad sela, nekoliko "džepova". Iz jednog je baš bilo dima, izgleda i vatre.

Pomenuo sam put. Evo kako izgleda:

Nastavio sam dalje, tamo gde su ljudi strepeli. Vatra se nadvila iznad njihovih livada, braništa kako ih zovu, da li i kuća...

I konačno, skoro na izlazu iz sela, evo ih...

Uvek mi je to tako izgledalo: Visočka Ržana i Rsovci kao "brat i sestra"! Nekada je Visočka Ržana bila centar Gornjeg Visoka i imala svu administraciju. 

Da li su "Rsovčanje"  bili nostalgični, vredniji, tek selo živi.

Znao sam, gde bi ljudi bili u ovo vreme. Slava je, ne radi se u polju. Eno ih, "Rsovčanje ispred prodavnicu"!

Ispred lepo okrečene škole jedna devojčica. Inače, u školi je pet đaka.

Jeste, Rsovci su sakriveni iza brda. Basarski kamen je iznad i dalje.

Nastavljam. Na obodima, na zapadnoj strani, još uvek tinja tu i tamo.

A, sada: ono što je načelnik Nedeljko Gagić govorio. Ovo je čuvena Vzganica. Tu je pokojni "Tamburka" izvodio smučare trkače na treninge. Tamo je sada vatrogasno voziloi teška mašina. Prokopan je protivpožarni pojas.

Prošla dva dana se strepelo da vatra ne preskoči Basarski kamen, krene niz Vzganicu i siđe do Planinarskog doma. Zato i ovi pojasevi.

Konačno izlazim na deo puta gde smo Andrija i ja u ponedeljak bili i strepeli. Selo Basara!

Kada sam stigao u Redakciju sko da je bilo pola dva. Radno!

Jesam umoran. Da li je to uopšte važno? Osećam zadovoljstvo. Kako sam napisao u naslovu, išao sam tragom dima i ugašene vatre. Malo, u odnosu na danonoćnu borbu hrabrih ljudi koji su branili blagodeti prirode bez kojih se ne može.

Kako reče one najteže noći iznad sela Basara moj prijatelj, humanista, borac sa stihijama:

"Ovi ljudi su heroji."

I jesu.

Možda je i ova moja priča jedna mala zahvalnost za njihova velika dela!