Zaista ne znam, mada smatram da je to i najmanje važno, ko je kako i zašto tumačio sve ono što je doživljavao Jovan Tomanović, naš ČOVEK, Piroćanac, jedan od najtalentovanijih košarkaša u Srbiji u njegovo vreme!

    Najbitnije u svemu, da je zahvaljujući dobrim, humanim ljudima "pobegao" iz barake prepune miševa, vlage, paučine, memle... Da je u poslednjem trenutku, rekao bih, smešten na grudno odeljenje Gradske bolnice  gde su lekari zaustavili pogoršanje stanja bronhijalne astme, a internisti  dali terapiju da leči anginu pektoris .

Ona Jovanova životna dilema, gde ću sutra kada izadjem iz Bolnice privremeno je razrešena, zahvaljujući  Vladanu i Neši.

     Jovanov  prijatelji obezbedili su  sve neophodno da   kafić u okviru Hale privremeno bude njegov drugi dom. Sportski centar i KK Pirot rešili  su  ishranu , ručak i večeru do daljeg.  Njegov drug  Aca će u  Centru za socijalni rad  za neki dan završiti sve papire kako bi Jovan dobijao socijalnu pomoć  na koju je , inače, imao pravo  i pomoć. Direktorka Marija Vasić pokušaće  da posreduje u  trajnom obezbedjenju  smeštaja, zajedno sa svima koji bi mogli da pomognu.

     Jovan i ja razgovarali smo tog dana kada se "uselio". Svratio sam posle rukometne utakmice . Bilo je već oko 22 h. Osetio sam da je posle svega želeo da se ,,otvori,, i kaže ono što mu je na srcu! Postavljam ovu objavu danom zakašnjenja jer sam i ja želeo da primirim emocije i još jednom sagledam sve što se dogadjalo! Ne ponovilo se !

    Jovana je čekala večera. Laki i Perkins i košarkaši Pirota  dogovorili su da do daljeg, kada se bude oporavio,( još uvek se žali da otežano diše i da su noge teške), donose ručak  od Miljana Skansija - MD  i  večeru iz Freša !

  Kao pravi domaćin, Jovan je krenuo za mnom. Napolju je već bilo mirno. Gledaoci su otišli sa rukometne utakmice. Skoro će jedanaest.

   Pomešanog raspoloženja, kroz sumaglicu, koja inače Jovanu ne prija, otišao sam . Nisam mogao da se oduprem razmišljanjima.

  Ko je,  kako i gde  otišao u noć, snevajući o novom jutru i svemu što dolazi?

  Kako li je onima, koji poput Jovana, možda i još bolnije, moraju dalje kroz život?

   Gde  li su to u životu? Da li su zaista – sami !?

    To je , dragi prijatelji, muka svih "Jovana" na ovom svetu.  Hajde, da  pokušavamo  da ih ponekada razumemo .

    Ako ostanu sami, kako će dalje!?

     Da li  čovek u sebi, treba, makar ponekada, da  pronadje malo prostora i brige i za druge ! 

     Čovek je, uostalom! Društveno je biće !!