Bio je 25. decembar. Negde pre 17 časova. Milan Ćirić, otac osmogodišnje ćerke, rođen u Staničenju, živi u Pirotu, došao je tog dana, kao i uvek, da ostarelim roditeljima obezbedi drva za loženje.

Krenuo je iz sela. Žurio je, zvala je supruga. Imali su neke obaveze u kući. Žive u naselju Radin Do, tu odmah iza Stolara.

Dok se čuo jauk sa svih strana, automobili se sudarali, Milan se borio za život.

 U magli, crnilu, mraku, tražio je spas. Pokušao je da se orijentiše, tim putem sa nadvožnjaka prolazio je skoro svakog dana.

Gde se nalazim?

"Uhvatio sam se za metalnu ogradu i išao u neizvesnost. Oči su pekle, suze, stezalo me u grlu. Čovek je prava životinja kada se bori za opstanak."

Popeo se do nadvožnjaka. Ali…

Dok je policajac Dušan Manić, u kolima su bili supruga i dvoje dece (vraćao se iz svog sela Staničenja) žurio put Bele Palanke, dalje starim putem do Bolnice u Pirotu, Milanu je bilo sve teže. Peklo ga je u grlu, suze u očima, bol u grudima. Zabrinuti u kolima, pokušali su da pomognu. Dali su mu bombone, hrabrili ga.

  Na prijemnom odeljenju pružena mu je pomoć. Infuzija, kiseonik, nije želeo da ostane. Supruga i ćerka ćekali su ga kući.

Policajac Dušan Manić ostaje u njegovom životu kao čovek koji je spasavao njegov život, ali i život najdražih, jer se i on našao na mestu koje je magla već ,,oklopila".

(Tu na nadvožnjaku sreli smo čoveka koji je iz svoje kuće, naselje iznad Koridora, užasnut pokušavao da pomogne. On je jedan od ljudi koji je video kako je turski vozač nastradao. Sa njim uskoro)

Dok smo se vraćali na put, Milan je odjednom zaćutao. Krenuo je ispred i laganim korakom, gledajući ogradu kojom se borio za život, nastavio da hoda.

 Pokazao mi je još jednom mesto gde je ostavio svoj automobil i pobegao…

 Kada smo ušli u moj automobil, Milan je želeo da mi ispriča još dve uzbudljive price.

  Okrenuo sam automobil, krenuli smo nazad. Zastali kod mesta gde sam našao beživotno telo. Pokazivao mi je mesto sa kojeg misli da je čovek pao…

 Nastavili smo.

Stigli smo tamo kod Stolara, odakle smo i krenuli. Govorili smo pogledima. Pružio sam mu ruku.

Video sam nemir u njegovim očima.

"Bog mi je pomogao!"

"Da se ne ponovi" uspeo je da kaže i ode uzbrdo.

……………………………………………………………………….

I na kraju, na ovaj sveti dan pozdraviću vas onim tradicionalnim!

Bog se javi!!!

Vaistinu se javi!

  (Po krštenju Isusa Hrista u reci Jordan otvorilo se nebo iz kog se začuo glas Boga Oca koji je obznanio da je Isus sin njegov, a na Isusa je u obliku goluba sleteo Sveti Duh. Zbog toga se na Bogojavljenje pravoslavni vernici pozdravljaju sa "Bog se javi - Vaistinu se Bog javi".)

………………………………………………………

 Pronađimo u ovim rečima neku novu snagu u nama, neka nam Milanova sudbina, sudbina mnogih koji su se borili za život te predvečeri, bude nova nada.

 Da li je Isus, sin njegov, u obliku goluba sleteo i na njihova ramena i sačuvao im živote.

   Nemojte huliti na Boga.

"Samo me Bog spasio". Te Milanove reči neću zaboraviti.

 Nemojte ni vi!