…  On je zalutao životom, nema svoje juče, živi u nepostojećem danas, nije naslonjen na neku prošlost. Njegova budućnost je jedino novi dan, novo jutro, ako igrom njegove sudbine bude svanulo.

Neko je pozvao sa Autobuske stanice. Nisam se dvoumio. Veoma brzo bio sam tamo.

Prišao sam čoveku. Ono malo francuskog jezika što je ostalo u meni iz gimnazijskih dana, pokušao sam da koristim. Pomoglo mi je samo toliko da sam saznao da nije Francuz kako su mi rekli. Krenuo je  navodno iz Rima gde je živeo, mada nije ni Italijan. Napisao mi je na papiru kako se zove. Nešto kasnije napisao je i čudan neki  datum rodjenja. Nisam razumeo.

On je, kako je napisao JUDA ABABIA.

U trenucima dok sam pokušavao da otkrijem ko je ovaj čovek, kako bih dalje nastavio da tragam za njegovim juče i danas, njegovim identitetom, tu na pijaci pojavio se moj poznanik. Tulc, tako nekako beše nadimak!  Sećam se, radio je jedno vreme u Italiji, bio kod naše Piroćanke. Stariji je dobro znaju, naša Bisa. Rodjena u Berilovcu. Udala se za Italijana. Svakog leta su bili ovde. Ona je rodjaka Miroljuba Djordjevića, pirotske fudbalske legende. Bilo je lakše da nastavimo traganje. Koliko smo uspeli da saznamo videćete!

Tulc je prevodio, pokušavali smo da saznamo što više. Da  ne otkrivam, pogledajte. Bilo je, bar za mene, do sada nedoživljeno. To je ono s početka - ljudske sudbine!

Nastavili smo da "razgovaramo" ako je to bilo – to!! Odgovori su bili nejasni. Ljudi oko nas posumnjali su da ne želi da govori istinu. Nisam u to, tog trenutka, želeo da verujem.

Saznao sam i da ima zdravstveni problem.

Ljudi oko nas su komentarisali na svoj način.  Čujem da po Tija Bari, teško hodajući, od ljudi traži cigarete. Dao sam mu novac - nebitno. Tražio je sendviče i Gvaranu!

 Da li je izbeglica?

 Čovek koga subina luta životom?

Da li je izgubljen?

Da li zaista govori istinu!?

Ko je JUDA ABABIA!?

Kako pomoći ovom ljudskom biću!?

Da li ga rodbina traži?

 Da li ima ko da ga traži?

Koga pre pozvati?

Da li Italijansku ambasadu, Komesarijat za izbeglice? Videću danas.  Reagovao sam na poziv ljudi. Ima gangrenu, videli ste. Bila je Hitna pomoć, ne zna gde je išao, negde "preko mosta".  Previjena mu  je noga. Policija ga je obilazila. 

……………………………………………………………… 

Osećao sam moralnu, ljudsku dužnost da reagujem. Da li sam  bio u pravu što verujem ovom čoveku? To da li govori istinu ili ne, neka drugi istražuju.

Ovaj čovek luta, ono što ima na sebi, to je njegovo sve. Baza Pirotom. Neko ga razume, očigledno, malo ko! Dobije cigaretu, po koji dinar. Spava na klupi na pijaci. Ne dira ljude, nije opasan kako kažu…

   Ovo je još jedna u moru ljudskih sudbina. Izgubjeni čovek koji ne zna šta će sa sobom. Još jedna od brojnih ljudskih muka.

 Koliko li je tužnih priča!?

  Ako neko bude negde pročitao ovo, neka reaguje. Ljudski je!

 Ja sam tu!

 I biću uporan.