Pre nekoliko dana bio sam u Kosturu, Vladan Vasić obilazio je asfaltiranje ulica u selu. Otuda, iskoristio sam lep sunčan jesenji dan, produžio sam do Velikog Suvodola.

U ovo selo sam došao zbog problema koji imaju meštani, a koji se tiče njihove Crkve. Posle mnogo godina isključena je struja.

Priča nije završena. Nastaviću je sutra, Dragan Krasić, predsednik Crkvene opštine Pirot će biti moj sagovornik.

 No, vraćam se ponovo u Veliki Suvodol.

Vera, dogovorena sagovornica, rekla mi je da živi na kraju sela, tamo gde se završava asfalt.

Stignem do kraja asfalta, pitam komšije za Veru, oni kažu: još dalje.

Nastavim ja, pitam se preskačući rupe na kolovozu, "aman" da li se i ovo zove asfalt?

Odosmo mi u Crkvu, napravismo priču.

U povratku pričala mi je o čoveku koji živi tu iznad njene kuće, sam obrađuje zemlju, prolazi ovim užasom od puta.

Ako bih vam rekao da sam bio tužan, uznemiren, možda mi nećete verovati.  Dragan mi je delovao kao lik iz nekog  realističkog filma u nekom vremenu tamo posle rata. Usamljen, razdrljenih grudi, poderanog džempera, grubih, ispucalih ruku.

Traktor iz prošlog veka, njegov jedini pomagač u životnoj borbi za opstanak, teškom mukom, po ko zna koji put, naslanjajući se i skačući čas na jednu, čas na drugu stranu, nastavio je do već ostarele kuće podno Belave.

Bio bih životno siromašniji, da nisam sreo ovog čoveka!