Bila je nedelja. Prohladno, vetar, jesen se vratila. Na keju se već hoda po opalom lišću!

Tu pri kraju poguren, namaknut kačket, sedeo je sav skrušen Čovek.

Brate, kako?! Muka?! 

Muka, odgovori on i ponovo sagnu glavu!

Bilo je tu negde pre dvanaest.

Napravio sam "krug", prošao kraj Bazena, kroz Novosadsku, trgom!

Bilo je posle pola dva kada sam ponovo krenuo Kejom. Nišava i dalje sva u kamenu, onaj čiča ribolovac i dalje se nada...

Na klupi gde smo se videli, sedeo je moj novi poznanik...

Pitao sam da sednem.

 "Zašto muka, brate?!"

Podigao je glavu i pogledao me tužnim, izmorenim očima. Ruke sklopio, izborane, ispucale...

Hajde da pričamo!

Pristao je. Nisam ga razumeo kako se zove!

Dugo smo sedeli na vetru. Bio sam očajan, taj osećaj nemoći da se nevoljniku pomogne ubija. Nešto malo para što sam imao po džepovima nisu bile uteha.

Ne znam o ovom čoveku ama baš ništa. Nisam ga ni sretao. Ni pravo ime i prezime mu nisam razumeo. Od čitalaca smo saznali da ga zovu Žabac. 

Nadam se ovih dana, vraćajući se s posla, da ću ga ponovo videti.

Klupa je prazna.

Gde li je noćas spavao, da li je pronašao nešto da pojede?

Ponosan je, ne traži. Ne moli, ne zove bližnje.

Kao da želi sebe da kažnjava.

Prodao je stan da bi vraćao dugove svojih roditelja.

A, sada?!

Da li poznajete ovog čoveka?! Potrebna mu je pomoć.

 Beskućnik sa keja!