Boldirani kurziv

Ne, nisam mogao ni da ćutim, ali ni da čekam. Danas, jedino danas ono što želim da kažem ima efekat, već od sutra, ponedeljka, dolaze druge teme. Život nas uvek nekud povede.

Ne znam koja je ovo sednica Gradske skupštine koju moram da pratim. U poslednje vreme, ili poslednjih godina, kako sam ponekada tema od likova koji polako nestaju, smučilo mi se i osećam neku moru, težinu što se pred mojim očima, gledajući tv, dogadja sve i svašta. Moram zbog toga što odmah postavljamo na Portal, temu za temom, naš reporter je u Sali, šalje slike, mi pratimo. ,,Iz minuta u minut,,!

Iako se štipam, nekada, ne mogu da verujem svojim očima, ali, očigledno da je skupštinska sala postala pozorišna scena na kojoj se glavni glumci stalno menjaju. Nije čudno, shvatimo kasnije, da su im predstave trajale kratko i da ih narod veoma brzo zaboravi, jer nestanu. Znate ih dobro, da im imena ne pominjem. Muka mi je od njih. Nažalost, neke još uvek vidjam i uvek su protiv!

U poslednje vreme, neki od glumaca i dalje pokušavaju da kažu ,,nešto pametno,, da naprave neki monolog, ali, što bi naši rekli ,,t'nko Ljubene,,!

Imena neću da pominjem, jer zaista počinje želudac da radi. Malo je što ih gledam onako sujetne, a još i da potom pišem o njima.

Dugo radim ovaj posao, u poslednje vreme što moram, jer moram i da živim, ja, moja porodica, porodice osoba koje rade u ovoj Kući.

Sve sam mogao da očekujem, ali da bivši kapetan, vrli graničar, koji je čuvao Jugoslaviju, kako reče, bivši sportista, privatno vredan čovek, ima divnog sina sportistu, može sebi da dozvoli da sa svojih 120 kilograma krene da obara stolice i hoće u ring. Politički. Ne nije to-to! Ovo je u tom trenutku, ličilo, kao da je čovek u nekoj kafani pored puta. Ovo je, dragi moj kapetane, napad na instituciju, nepoštovanje Skupštine, brojnih skromnih, vrednih ljudi, odbornika . Lepo vam je rekla Dr Milena, zašto se brukate! Da li to znači da treba tući one koji ne misle kao vi. Demokratija, kapetane!

To što sam video, voleo bih da brzo svi mi zaboravimo.

Drugo mi je bitnije. Pirotsko je potpuno!!!

Tog mladića, za mene je to, znam. Onako iz vidjenja. Nešto sam načuo gde je radio, šta je završio. Dobro je, mladi ljudi treba da napreduju.

Valjda po dogovoru, scenariju koji su pripremili, znajući da i dole na ulici lupaju tupani i zvižde pištaljke, osnažen time, često je izlazio na ,,scenu,,! Dečko ima nešto, mogao bi, da se pripremi i da bude konstruktivan, jer je gadjao neke cifre koje, onako, kada se kažu, mogu da skrenu pažnju. Još da je potrošio koji sat da ih razmotri, bolje razume!

Sve to, sam nekako gutao. Nisam mogao da ćutim, kada je uradio nešto što nijednom Piroćancu ne dolikuje. Ili se meni nije dopalo.

Pirot u ovom trenutku ima tri svetske vrednosti. Tigar tajers, Karija Pešića i Uroša Mijalkovića. Naš Uki, od šeste godine podiže, vredni, uporni do bola, osećajan po prirodi, Nenad Djordjević. Trener i ,,otac,,! Njih dvojica, iz godine u godinu, osvajali su sve što je moglo u zemlji Srbiji da se osvoji. Bio je Uroš pionirski, kadetski, juniorski, seniorski šampion. Naš Uki je krenuo u evropske, a potom i preko bare i svetske gradove. Za Uroša Mijalkovića, pirotskog karatistu, znaju Francuzi, Amerikanci, Nemci, Austrijanci, "tukao" se sa Špancima, Japancima, Irancima, Turcima, Hrvatima. Obišao kuglu, izlazeći na tatami u Premijer ligi i ostalim svetskim turnirima! To je, kao kada se svetski lideri negde okupe, pa ukrste koplja.

Uroš Mijalković je šampion u seniorskoj konkurenciji, tri godine uzastopno najbolji u Srbiji. Mijalković je trenutno u 40 majstora karatea na svetu. Uki je desetkom završio FON, Uroš je izmislio igricu koja je zapalila svet. I svuda, ma gde bio, Uki je naše dete, Uroš Mijalković, Pirot, Srbija.

E sad, šta sam hteo!

Ovaj dečko, kome i ime nisam zapamtio, čujem da sad ne živi u Pirotu, drznuo se da u nekim detaljima preslišava i sumnja u poštenje, čoveka koji je napravio za napunih 20 godina svetsko ime, po kojem se Pirot poznaje. Nenad Djordjević je izmislio Božićnu školu koju ni Evropa nema, toliko projekata dobio na IPA programu, da kada bi sabrao sve pare, onaj ,,momak,, bi morao da lagano, tiho, da ga niko ne vidi, pogne glavu i išunja se iz sale.

Sportski centar je srpski primer. U Ministarstvu za sport najpre govore o pirotskom primeru i Sportskom centru i kažu, idite u Pirot, nadjite Vladana Vasića i Nešu Djordjevića i učite.

Mnogo mi treba da nabrojim sve. One pare koje pominje ovaj ,,dečko,, nije Neša odneo ,,svojoj babi,,. Zna se šta se sve ,,okreće,, i ko sve traži, zove, pita, moli Sportski centar.

To ostavljam.

Vraćam se parama koje ovaj ,,momak,, pominje. Ili sam ja uznemiren, loše razumeo, a koje su potrošene za put Uroša Mijalkovića u svetske metropole. Tamo gde mi nikada nećemo otići, niti u snovima pretpostavljati. U kakvim haletinama se Uki borio za Pirot i Srbiju, kakve je ,,ratnike,, karatea sretao na tatatamiju, koliko je nastupa imao u državnom dresu. Koliko balkanskih, evropskih, svetskih takmičenja imao. Karate savez Srbije u svojoj nemaštini, ostavljao je gradovima i klubovima da se snalaze. A kako izuzetnom sportisti ne otvarati vrata svetskih borilišta!? I neka se zna. UKIJEVE BORBE PO SVETU FINANSIRA, NAŠ PIROTSKI KARATE KLUB PROLETER.

Pitao sam i saznao, ,,momak,, ,,dečko,, zove se Ivan, radi u Boru kao profesor. Bravo! Čestitam, profesore! Da li i tamo živi, ili navraća samo za nastupe na sceni ovde u svoj grad!? Moj Ivane, ,,jabuko sa grane,, otvori malo naš Portal, otkucaj Uroš Mijalković, otvori malo izveštaje Karate saveza, guglaj, profesore, Premijer liga, Amsterdam, Pariz, Šangaj i pogledaj. I onda, pokloni se i javno izvini šampionu i čoveku koji ga je stvorio majstorom.

To me bolelo i sa tim živim, ne dam na Pirot, na pirotske vrednosti, na sve ono što nas, veoma često čini drugačijim.

Kada u Beogradu, ma gde bilo, na Fakultetu, medju drugarima, u Karate savezu, pitate za Uroša Mijalkovića, svi će odmah kazati, da je to onaj izuzetni dečko iz Pirota. Uroš je kao primeran srpski sportista darivan automobilom Ministarstva sporta. Uroš je ponos koji moramo čuvati i poštovati, dragi moj profesore. A da bi to činili, treba da znamo korene, treba da saznamo o ljudima koji su ga podigli, o predivnoj porodici koja ga je odgajila. Priča o 7000 evra utrošenih za neka putovanja, samo pokazuje da nas i dalje drži ona zloba i ljubomora. Ne sedam, ne sedamdeset, ne sedamsto hiljada evra. Uroš Mijalković je onako mlad, naučio ljude u svetu gde je to Srbija, gde je to Pirot, gde se to radjaju šampioni!

Obično u trenucima radosti kojih ima često, u želji da onima koji ne znaju, približim Ukija i objasnim o kakvom se mladiću radi, koristim s ponosom ono moje ,,da je Uki naš Novak,,! Skroman, pametan, radan, majstor, vaspitan...

I zbog svega toga, ajde da batalimo političke floskule, zadevice i pitanja radi pitanja, već da istinu gledamo pravo u suštinu, da dobro nazovemo dobrim, da sposobne poštujemo jer su bolji od nas, da najbolje čuvamo jer su to svojim vrednostima ostvarili!

Ako to mi, dragi profesore, ne činimo, i krenemo kao kapetan da lomimo stolice, jer tamo neko drugačije gleda na život, onda nam nema ni puta, ni staze, a ni radosti, naravno!

Voleo bih, kada uvek nasmejani, vaspitani, dobrobroćudni šampion, dodje u svoj grad i ode na trening sa Nešom, da onako krišom udjemo i divimo se. Možda će posle toga, profesore, vaš stav u nekim detaljima biti drugačiji! Ne morate se izvinjavati i zbog kapetana, a ni zbog Uroša. Mi smo prvo shvatili, a Uki će vam oprostiti. On ne ume drugačije!