Ne znam šta da vam kažem. Pokušavam svaki drugi dan da imam informaciju kako bih otišao u napuštenu klanicu da Dinčiće pogledam u oči. Kiša, sve hladnija jutra, sve mi je to u mislima. Dinčići dolaze ovamo, u Redakciju. Nekada svi, nekada otac Milan, danas ponovo majka Marija. Danas je uz sve što ih je snašlo i uplašena. Savena u njenim rukama nemirna, majka je još uvek doji!

-        Gospodine, iz Beograd i Novi Sad dolaze, kradu decu !

U Marijinom prisustvu obično zovem Nadicu Adamović iz dečije zaštite. Zvala me pre mesec dana, obećala da će se naći kuća. Gradonačelnik je zvao. Nadica je službeno odsutna.

 Zvao sam Bojana Pešića, načelnika. Izašao je sa sastanka.

 Pokušavamo, tražimo rešenje. Mora mnogo toga da se složi da bi uspeli.

 Pitao sam za kupovinu kontejnera za stanovanje.

-     Nije kako treba. Kada je mnogo ljudi unutra, pojavljuje se vlaga. Problem je obično i uvodjenje struje i vode.

-         Da se vidimo u ponedeljak, sve ću objasniti.

Prvi dan Dečije nedelje u porodici Dinčić. Marmil za detinje osmehe! Lela, Savena i Stanko!

 Marija je sve ovo čula. Otišla je s nekim osmehom koji kao i uvek traži pomoć. Spas, život za decu. Suprug boluje, majka njegova je majka sa njima, nepokretna. Njih šestoro u sobici , zidovi pocrneli od gara, na prozorima polomljena stakla, postavljena plastična kesa, neko platno. Mrak. Svetla nema. Mala peć od presečenog bureta. Tu noću u sobi koja guši od dima i mele spava troje dečice.

   Empatija!

    To je reč koja se ovih dana , onako suvo, s malo osećanja, rekao bih kao loše naučena reč, stalno spominje.

 Ovo je tuga, umesto te suve reči. Tuga.

 Znam, uvek ima i drugačijih odgovora.

 Jedan je jedino moguć, radi se o životima, o troje male dece, o majci i bolesnom ocu.

  Da li smo se razumeli!