* tekst: Andrija Raković, foto: lična arhiva i "onlajn knjiga" - portal Pirot Plus online

Konačno je došla jedna godina jubileja u kojoj imam dovoljno godina da išta o voljenom klubu i napišem. Teško je sve pretočiti u jedan tekst, svega se setiti, vratiti se u vreme kada sam bio u osnovnoj školi i kada sam Radnički uvek stavljao ispred Zvezde. Ovo je jedan podsetnik, iz mog ugla, na vreme koje je brzo prošlo i kad je trebalo "samo" mnogo voleti ovaj klub, prebroditi sve nepravde i nakratko mu se vratiti.

Osamdeset godina nije mala stvar. Štaviše, Radnički je dobro ostario, a poslednjih godina, bogami, i naglo. Teško mi je kad pomislim da na utakmici Radničkog u Pirotu nisam bio 5,6 godina (iz više razloga), izuzimajući prošlonedeljnu sredu i onu bruku na Stadionu koji konačno nosi čika Draganov naziv. Eto, dočekah da, posle niških oranica sa kojih sam par puta izveštavao o Belima, sednem na mesto svog dede i, sa ogromnim zadovoljstvom, prenesem još jednu tužnu sliku srpskog fudbala.

Kruševljani u poslednjem minutu, sa druge "bele tačke", prošli u polufinale! Zlatanović oštetio Piroćance

"Udavija" se Brzi Brod! Radnički se vratio na svoje mesto. "Popaj" i njegovi "klinci" zaustavili Leskovčane!

Neca Mančić odličnu partiju krunisao pogotkom! Važna pobeda Radničkog na Durlanu!

Radnički se poslednjih godina otuđio od Piroćanaca. Ne bih da sada ulazim u detalje, da ovaj tekst ne ode u pogrešnom pravcu, ali - katanci, lanci i različite uprave oteraše ljubitelje fudbala sa Stadiona, pa čak i Pirgose.

Oterali su i mnoge od nas koji smo vredno trenirali i čekali svoju priliku u podmlatku ili, eventualno, prvom timu. Eh, ti "stranci"! Ruku na srce, nikad nisam želeo da se ozbiljnije bavim fudbalom, a ko zna da li sam uopšte to i mogao... bilo je mnogo talentovanijih koji su, zbog nemara nekih ljudi, zauvek rekli zbogom Radničkom i fudbalu...

Ne može Radnički da opstane bez Pirota. I obrnuto.

Zanimljivo da sam osmogodišnji boravak mog voljenog kluba u Srpskoj ligi (2008-2016.), jedan od težih u modernoj istoriji kluba, proveo što na zapadu, što na atletskoj stazi, sakupljajući lopte svojih tadašnjih ljubimaca i ne propustivši skoro pa nijedan meč.

A, na pokrivenoj tribini, uglavnom sam paradirao kraj reporterske kabine uz "Sport Plus"! Paralelno, trenirao sam fudbal u Radničkom i uživao u svakom trenutku provedenom na pomoćnim terenima. Uzgred, hvala svim trenerima: Saši Sokolovu, Slobodanu Đoševu, Draganu Aranđeloviću, Draganu Cvetkoviću, Bakiju Saviću, Bati Mitroviću i Ivanu Džuniću koji su se prema nama ophodili kako treba.

Često sam sa svojim dedom (čitaj dalje: Neško) išao i na gostovanja u Paraćin, Vranje, Surdulicu, Aleksandrovac, Niš, Leskovac... ma, gde sve nismo bili. Pomagao sam mu dok je prenosio utakmice na radiju. Zapisivao sam neke šanse svojim škrabopisom, izigravao pomoćnika... uživali smo u tome. Ti prenosi zauvek će mi ostati u sećanju, a sve je bio entuzijazam i jedna velika ljubav. 

Žao mi je što sam bio premali dok je Radnički bio nadomak Superlige, u Trefovo vreme. Ko je sve nije igrao, a mi nismo... poslednje godine ozbiljnog Radničkog, nažalost. Iako sam bio na čuvenoj kup utakmici protiv Vojvodine, ničeg se ne sećam. A, gledajući slike tada (a i sada) oduvek sam želeo da vidim pun stadion uživo. 

Niko kao Miša

Ipak, sećam se jednog po svemu posebnog čoveka, prvog fudbalera za kog sam čuo - Miše Petkovića. Kakav je to golgeter bio! Piroćanci su ga brzo zavoleli, ko zna koliko golova je dao kada smo se 2005. vratili u prvoligaško društvo. Onako omalen, ali velike brzine, tehnike, dara za pogodak, još većeg osmeha i srca, za vjek i vjekova mi je obeležio sećanje na najranije detinjstvo kada bi mi rukom skupio usta i naterao me da kažem "supica"! Imao sam 3,4 godine, a koliko se i dan-danas puta setim toga...

Miša Petko je i dalje jedan od najboljih i najvoljenijih "stranaca" u ovom veku koji su zaigrali u Pirotu, a Radnički je tada zaista znao da "ubode" pojačanje sa strane. Da ne nabrajam, a mogao bih, iako sam bio baš mali. Imao sam od koga da čujem!

Kakva nostalgija, pogledajte. Prenosi Milan "Doktor", u skladu sa nadimkom. Kažem, bio sam jako mali, nisam imao dovoljno godina da gledam i zapamtim ove mečeve, ali Miša se pobrinuo da mi u glavi ostane zauvek.

Nije bilo lako

Vratimo se na osmogodišnji period. Kada smo ispali iz Prve lige i imali samo jednu pobedu te godine, znalo se da teška vremena predstoje. Prvo čega se sećam da je dotični Branko iz Holandije ušao u klub, recimo neke 2009. godine i doneo garniture dresova sa starim, pravim grbom Radničkog. Ta oprema se sigurno još uvek koristi na treninzima. I dalje imam one malecke dresove, moraću to da uramim!

Radnički je sezonu 2008/09. nekako završio u Srpskoj ligi, a pamtim da smo bili pri dnu tokom većine prvenstva. Železničar je odustao i tako nam dodatno olakšao opstanak. Bili smo "na ivici provalije"!

Sledeće sezone tim je predvodio Marjan Živković - Proka. Bilo je mnogo bolje, bili smo u vrhu, četvrti - peti. Kasnije je vodio i moj trener Slobodan Đošev, koji je u to vreme za svoj klub "uskakao" gde god treba.

U tom trenutku imao sam sedam godina i bio golman! Idoli su mi bili Danijel Cicović i Marko Trkulja, tadašnji golmani. "Trki" je došao iz omladinske škole Crvene Zvezde, odlično je branio, posle je još jedan mandat proveo u Pirotu. Neško ih je doveo na moj rođendan, učinivši ga nezaboravnim.

Iz te sezone izdvojio bih sjajnu pobedu u Pirotu nad Car Konstantinom - 4:3, uz mnoštvo preokreta i pobedom u poslednjim sekundama.

Videlo se da Radnički tada može više. Prisećajući se sezone 2010/11. nije mogao da mi promakne leskovački tandem "Mile i Šica" (Milivoje Stojanović - Nenad Mitrović). Mile je odlično izvodio prekide, nameštao golove vrlo lako. Šica je bio dobar špic, često je pogađao. Pored njih, bio je i tada ubojiti Milan Stavrić. Uz naše fudbalere, predsednik Boban Vojinović i trener Vojkan Aleksić oformili su skroman tim.

Budžet je bio premali, a Radnički - drugi! Tada je "gore" otišao niški Radnički, koji je neshvatljivo pao tih godina. U Pirotu smo ih pobedili sa 1:0, u Nišu 5:1 za mnogo jači "Real" koji se vratio u Prvu ligu, a sezonu kasnije i u Superligu, predvođen Markom Mančićem.

Pirgosi su briljirali u najtežim godinama i tada sa istoka prešli na sever, blizu semafora. Zato su i morali da blago promene tekstove nekoliko pesama (svi Pirgosi sa istoka postalo je - svi Pirgosi iz Pirota; ... i slušaj sada ovaj istok - Pirot moj itd.)

Uprkos teškoj finansijskoj situaciji, verovali smo da narednih godina možemo rang više, gde i pripadamo. 

Grofe, dadomo ga, prekidaj!!!

Kraj tranzistora pratio sam gostovanja, ukoliko i sam ne pođem sa Neškom. Leptirići u stomaku kada se začuje "Dunav sportofon!!!" i kada čekam da čujem sta se dešava. Tačno se znalo - kad Grof (naš tadašnji tonac) u sred neke pesme nju naglo prekida i brzo kreće špica, mora da je "pao" neki gol. Naravno da su radio prenosi "izmodirali", ali - donosili su takvu dozu napetosti i pokušaja da zamisliš sliku u glavi, da je to neverovatno. Neskromno, moj Neško je sjajno to radio.

Sudije nas nisu milovale, naročito u narednih nekoliko sezona. Nismo to ni tražili, samo "50:50", ali je izostajalo sve česće.

Još jednom preblizu Zone i još jednom - Meda

U sezoni 2011/12. jedva smo sačuvali živu glavu u Srpskoj ligi. Koliko se sećam, Rade Manić je predvodio ekipu neko vreme, a situacija je bila jako teška. Izborili smo opstanak tek na proleće i to nadomak Kruševca, u Bivolju, sa Borcem (gde smo sve igrali...).

Posebno se sećam da se u zimskom prelaznom roku u Radnički vratio Rade Medić, čovek koji je bio jedan od lidera belog tima 2006. i 2007. godine, sjajan vezni igrač. Njegove lopte imale su oči. Kikinđanin je prekide izvodio sjajno, imao vrhunski pregled igre, a zbog njegovih dugih lopti zavoleo sam poziciju koju sam u mlađim kategorijama i igrao. Snimak je iz prvoligaškog perioda.

"Meda" je pomogao da Radnički opstane, a na proleće je trener postao Milan Stojanovski, nekadašnji igrač Partizana.

Upravu su preuzeli tada i spasili ispadanja Dragan Dimitrijević "Markus" i Adnan Biščević. Nije moglo gore od te sezone, obećavano je da će se klub stabilizovati i krenuti put Prve lige.

I, zaista, 2012/13. krenula je dobro. U klub se vratio Marko Mančić, bilo je tu još par kvalitetnih igrača i Srpska liga je mogla da počne. Međutim, Stojanovski ubrzo napušta klub, usled nešto lošijih rezultata.

U tom trenutku, kao grom iz vedra neba, u Radnički se posle petnaestak godina vraća Mile Tomić!

Čovek koji je naš tim zamalo uveo u Prvu saveznu ligu vratio se na mesto uspeha. Tomić je u to vreme važio za proverenog trenera i klubu je stvarno krenulo na bolje otkako je došao. To je bilo sredinom prve polusezone i bili smo drugi pred početak proleća.

Zimski prelazni rok, dobro se toga sećam, bio je lepo odrađen (uložilo se) i Radnički je po svemu bio spreman da se vrati u Prvu ligu. Čak se išlo i na Dojransko jezero na pripreme!

Ipak, druge stvari uticale su da se to ne desi - Radnik iz Surdulice te godine otišao je dalje. Ne mogu se zaboraviti krađe koje je Radnički trpeo te 2013. godine u Ćupriji, Negotinu, u Nišu sa Sinđelićem. Radnik je kasnije, u nekakvom izmišljenom baražu, savladao Sinđelić i plasirao se u Prvu ligu. Nama je za utehu ostala pobeda u Pirotu upravo protiv Radnika, golom Željka Dimitrova, vrsnog napadača koji je ubrzano napredovao tih godina. Njegova generacija podmlatka plasirala se u Kvalitetnu ligu te godine predvođena njim.

Fudbal je pobeđivao samo - u Pirotu

Radnički je imao dobru ekipu svake godine, dobre trenere, uslove, ali - Savez je zamišljao nešto drugo. Aca Kuzmanović, vrlo pragmatičan i pošten trener, postavljen je na mesto šefa struke za sezonu 2013/14. Opet dobar tim i većina pirotskih igrača. Pored naših - Mančića, Spasića, Miloša i Marka Nikolića, Tolića, Ćirića, Kuštrimovića... bio je i jedan sjajan napadač - Aca Stojković. Aca je i dalje jedan od najboljih napadača na Istoku, a Neško ga je odmila prozvao - "pirotski mister-gol". To mu je bilo prvo pojavljivanje u svetom dresu, a 2019. godine nas je uveo u Prvu ligu, postigavši (ako dobro pamtim) 33 pogotka. Još te 2013/14. pokazao se dobro.

Ipak, ni ova sezona nije bila ta u kojoj smo se pitali - brojne sudijske krađe i forsiranje ni manje ni više nego Moravca "iz Mrštane"! Tadašnji gazda imao je novce da svoj tim ekspresno pogura dalje, ali još brže su potonuli u zaborav. Radnički je još jednom bio ranjen, a Aca Kuzmanović otišao razočaran.

Više se sećam omladinaca te sezone koji su, kao što sam rekao, igrali Kvalitetnu ligu. Sjajna generacija 94/95 nije opstala, ali je odigrala nekoliko sjajnih utakmica - protiv Crvene Zvezde u Pirotu, na moj rođendan (navijao sam za bele, naravno!), isto kod kuće sa Partizanom, u Novom Sadu sa Vojvodinom, sa Novim Pazarom... zaista odlična generacija, čini mi se da su je vodili Slobodan Đošev, Andrej Raičević i Predrag Tošić. Na mene su te godine ostavili snažniji utisak od prvotimaca, koji su bili ranjeni sudijskim nepravdama.

Sledeće sezone vratio se Vojkan Aleksić, a ekipa ponovo bila sastavljena od naših fudbalera. Te generacije izrodile su nekoliko sjajnih igrača (na primer Boža Mančić, Apostolović, Dimitrov, Vlajković) i nije bilo potrebe za preteranim dovođenjem. Bojan Stamenković, koji je igrao veznog kao gospodin, bio je "kapitalac" te godine. I tada su Radničkom uskraćivane fudbalske slobode, a imao je dobar tim i bio prvi na polusezoni. Reckov Dinamo iz Vranja nas je "prešišao" za neki bod i nastavio u Prvu ligu, a u upravi Radničkog desilo se razočarenje.

Iz ove perspektive, u tom trenutku više se brinulo o mlađim selekcijama i u prvom timu okosnicu su činili pirotski fudbaleri. "Baza" pirotskih fudbalera bila je obogaćena i ojačana, dobar broj tih igrača i dalje je u klubu. Ali, Markus je "digao ruke" zbog silnih nepravdi, jer Srpsku ligu Istok ne možete samo fudbalski da osvojite.

Interesantno, te godine je omladinski pogon "presvučen" u neki bugarski Adidas (ha-ha) - trenerke "a la džak". Nema veze, svi smo išli u njima (za pohvalu), a znak i sveti grb bili su vezeni!

Dobili smo i bele dresove, kadeti i omladinci i dodatnu teget opremu. Možda se još uvek igra u njima (zaista su bili odlični i lepi), a "osmica" iz jedne selekcije izbledela je i na mojim leđima!!! Verovatno je i dalje je u istom stanju, posle bezmalo deset godina. 

Konačno, posle osam godina, Prva liga!

Došla je sezona koju ću zauvek pamtiti.

Prvo je predsednik postao Aleksandar Ćirić i najavio "reset". Možda je uspelo sa prvim timom, ali su omladinske selekcije potpuno ruinirane tih godina i nekoliko generacija (uključujući i moju, 2002.) otišlo je u nepovrat, mada su se omladinci tada ekspresno vratili u Kvalitetnu ligu (medveđa usluga). Onaj sumnjiv ugovor sa Čukaričkim oko Dike Kamenovića, potom dovođenje 20 omladinaca sa strane (čak i Kineza malo kasnije) jer, navodno, naši momci (1998, 1999, 2000) nisu mogli da kvalitetom isprate najjači omladinski rang... rezultati tih poteza na mlađe selekcije se i danas ogledaju. 

Dovoljno o tome. U prvom timu, ipak, sve je bilo mnogo bolje. Vratio se Marjan Živković i, u trećem trenerskom mandatu, treća sreća. Ekipa je bila odlična. Kapiten je i te godine bio "alfa i omega" Marko Mančić, briljirao je Denis Ristov. Dva štopera, Šurda (Miloš Nikolić) i Makac (Stefan Marković), sjajno su sarađivali i predstavljali su nepremostiv bedem. Božidar Mančić stasavao je u superligaškog levog beka, etablirao se i Nemanja Petrov i Neca Mančić, u vatru je ubačen i supertalentovani "Pati" - Miloš Spasić, ali i Darko Vasić, Vlajković, Pešić.

Proverenu snagu na sredini predstavljao je Filip Tolić, a na golu je Radnički iz Jedinstva preuzeo Ivana Bulajića (ne sećam se odakle je tačno došao), koji je stigao na mala vrata i dvojnu licencu, a branio fenomenalno i bio pravo otkrovenje! Od ostalih "stranaca" desni bek Simonović, tehnički potkovana "polutka" Ivan Milić i čovek koga niste mogli da ne volite - korpulentni Svilajnčanin Stefan "Šilja" Stojanović! Moram da spomenem i tada rezervnog golmana Ivana Kostića iz Knjaževca, koji je sezonu kasnije kod nas branio toliko dobro da je zaslužio nastupe u superligašu, Radniku iz Surdulice. 

Dakle - sjajan tim, meni vrlo dragi "umbro" dresovi sa velikom plavom vodoravnom linijom i dobra atmosfera na terenu i tribinama.

Sećam se da smo se Neško i ja plašili ko će nas pokrasti na proleće! Nekakvo Tabane iz Jagodine i Radnički vodili su ljutu bitku. Bod po bod, utakmica po utakmica i - došli smo do toga da se u pretposlednjem kolu u Jagodini sve odlučivalo. 

Nikad neću zaboraviti taj dan. To je bio najvažniji meč poslednjih godina, izuzimajući prvoligaške dane. Pošlo se autobusima, Pirgosi su bili spremni, sve smo se nadali pobedi i slavlju. Mi smo upalili kola i porodično otišli na "stadion" u Jagodini. Neško je bio nepoželjan, jer je stalno (nekad i preterano) ukazivao na probleme u srpskom fudbalu i na suđenje protiv Radničkog. Iz tog razloga, doživeli smo neprijatnosti i pretnje na ulasku, tražili su nam velike pare da uđemo (ha-ha).

Moram da kažem da nam nije bilo svejedno. Nažalost, kasno smo saznali da ima pirotskih policajaca koji bi priskočili u pomoć i rekli gde da pođemo. 

Sve to prouzrokovalo je da nikad ne vidim prvih 45 minuta i deo drugog poluvremena spomenute utakmice, slobodno mogu reći i istorijske.

Neško je prenosio iz nekog kafića u kom smo sedeli, dok smo dobijali informacije o meču od Piroćanaca koji su gledali utakmicu. Odjednom, stiže mu poruka:

"1:0."

Mislili smo da je to kraj naše bajke. 

Da, 1:0, ali za Radnički! Kako je samo tada igrao velemajstor Denis Ristov... prvi gol bio je njegov, a drugi je postigao "Šilja"! Stefan Stojanović, vižljasti centarfor, došao je iz Svilajnca i doneo veliku radost Piroćancima. Jako dobro je igrao tog proleća, dao je drugi gol i zaokružio pirotski ples - 2:0!!! Prva liga, konačno!

Morali smo da se uputimo ka jagodinskoj livadi i ušli smo u nekom 65. minutu. Bilo je kao iz filma!

Piroćanci “istabali” Tabane. “Pirotska šara” na “jagodinskom ćilimu”. Svaka čast Majo, sudio si evropski. Radnički na korak do Prve lige posle osam godina. Raduj se Srbijo, pravda je pobedila!!!

Par stotina presrećnih Piroćanaca vratilo se kući, fudbalerima je napravljen doček. Trubači su svirali, Pirgosi napravili bakljadu, dok sam ja razmišljao kako je konačno došao dan pravde za Radnički. Očekivao sam da ću videti makar polupun stadion u poslednjem kolu, što me je posebno radovalo. 

I bi tako!

Radnički je u poslednjem kolu pobedio Car Konstantin pred četiri-pet hiljada gledalaca i zasluženo se plasirao u Prvu ligu Srbije. Pun zapad, mnogo Pirgosa, čuvena povika sa pokrivene tribine "Beli, Beli" i transparent "Pirot je Radnički" na istočnoj tribini. Momci u belim dresovima odigrali su "sa pola gasa", "spakovali" tri gola i slavlje je moglo da počne. Titula, trubači i išcekivanje jeseni, tamo gde pripadamo.

Veliko hvala svim tim momcima koji su ulepšali jedan pubertetski period, kada sam znao i na školskoj tabli da "apelujem" da se dođe na Stadion!

Došla je srednja škola i vreme kada sam, iskren da budem, zaboravio na Radnički. Tu poluezonu Prve lige ispratio sam kompletno (igrali smo fenomenalno, bili čak i treći, pravo osveženje), a nakon toga je interesovanje palo. Sledeće sezone smo ispali, a ja okačio kopačke o klin, taman pred ulazak u podmladak. Imao sam neke svoje razloge, a hteo sam i da si "učim školu" i da si izlazim "u grad"...

Eto, izgleda da ovaj tekst ispade predugačak. Vama kojima nije bilo mrsko da ovo pročitate, nadam se da će ovo pisanije makar vratiti vreme. Da se podsetite čudnih vremena, sudijskih otimačina, ili "tabanja" Tabana, majstorija Dende, Marka, Željka, Totija, Patija... 

Ovoliko teksta, a trudio sam se da skratim, za samo 8 godina istorije. I to kakve... bilo je mnogo boljih godina. Zamislite ljude koji prate duže, ili žele da obuhvate duži vremenski period, ako ne i svih 80 godina...

To Vam je Radnički. To je i Pirot, i Prvi maj, čika Dragan, brojni fudbaleri i sportski radnici koji su prodefilovali kroz ovaj klub, zauvek najveći u našem gradu.

Trebaće vremena, ali verujem da će se Radničkom vratiti stari sjaj, pre ili kasnije. Do tada, neka bar ova retrospektiva podseti na dobre ili manje dobre trenutke koji su obeležili jedno sportsko i životno odrastanje.