"Poštovani, obraćam vam se kao jednom mediju koji komunicira sa građanima, izveštava o raznolikim temama, prima predloge, sugestije ali kako sam i imao uvid otvirena pisma svih nas koji žele da javno nešto saopšte. Neću govoriti o nekoj glorifikaciji već ukazati na neke činjenične stvari.

U moru informacija koje dobijamo sa televizije, radija i elektronskih medija nekada i ne vidimo značaj "tihih heroja" naše društvene zajednice. Ovom prilikom ću govoriti o zdravstvu u našem gradu, ali ne iz ugla zdravstveno stručnog lica, već običnog građanina.

Obzirom da imam starije roditelje više puta im je pružena zdravstvena zaštita od strane Hitne pomoći, Prijemnog odeljenja Opšte Bolnice, Lečenja na odeljenju bolnice i sada Kućne nege. Kao neko ko je neposredno bio prisutan svim ovim zdravstvenim nivoima pružanja pomoći došao sam do zaključka da je potrebni povećati obim stručnog kadra od medicinskih sestara do doktora, i pokušavati na sve načine da stručni ljudi ostanu u našem gradu. Predložio bih vašoj redakciji da napravi intervju, reportažu sa zaposlenima ove branše jer čini mi se da njihov obim posla je toliko veliki, više nego u serijama" Urgentni Centar", a da i sami nismo svesni njihovog posla dok se ne desi i nama samima ili našim najmilijima.

U prijemnom - urgentnom, više puta intervencijom Doktora Dejana Veličkovića i dežurnog osoblja spašeni su životi ljudi reanimacijom, intervencijom i blagovremenim činjenjem. Kad god sam bio prisutan, stizali su pacijenti iz Dimitrovgrada, Babušnice i Bele Palanke. Hodnici puni, treba naraviti trijažu pacijenata i biti spreman. Spašen je i život moje majke koja je primljena sa hipoksijom - smanjenim nivoom kiseonika i srčane slabosti.

Interno odeljenje - Doktor Perica Stojanović stručno i sa dužnom pažnjom lekarskog poziva dao je kako svedočim da svaki pacijent bude zbrinut i životno spašen. Ne samo on, već i ostali zaposleni na internom ali kako sam primetio pri samom otpustu majke, mnogo je bolesnika, a malo osoblja, Pitam se iskreno kako je moguće da ukoliko su samo dve sestre u smeni sagledaju sve bolesnike, da li mogu reagovati ukoliko se u jednoj sobi spašava život, a iz druge vape sa pomoći? Bolnica je kako sam video ili možda grešim dobila nove prozore ali potrebno je od strane države - resornog Minstartva Zdravlja, grada i privrednika pomoći i u pogledu opreme u ovom slučaju nabavci novih bolničkih kreveta. Prilikom otpusta moje majke iz bolnice uočio sam da pojedini kreveti nemaju zaštitnu ogradu što može dovesti do pada pacijenata i proizvesti još veće zdravstvene posledice obzirom da se radi o pacijntima koji u posebnom zdravstvenom stanju nekada nesvesno imajući pogrešniu sliku prostora gde se nalaze žele ustati ili skliznuti. I opet se vraćam na aspekt brojnsti kadrova i brizi ka pacijentu koje je uslovljeno i bezbednosti istog ukoliko nema adekvatne opreme kreveta u ovom slučaju sa zaštitnom ogradom. Govorim kao građanin a da ovom prilikom ne upućujem kritiku.

Kada je građanin bez kiseonika, i bolnica učini sve, zbrine i povrati "na noge" potrebno je i poželjno da se terapija kiseonikom nastavi i u kućnim uslovima kupovinom aparata za kiseonik. Obzirom da ovakvo stanje ne spada u respiratorne bolesti, od strane nadležog organa nema refundacije ili smanjenja cene nabavke. Kako će sistem pomoći nekome ko je nezaposlen ili jednostavno nije u mogućnosti da već veče sutra nastavi sa terapijom kiseonika i kupi aparat?

Do sada nisam ni razmišljao šta to radi Služba Kućne nege u Pirotu, iskreno kažem. Pružaju pomoć i zdravstvenu zaštitu licima koja nisu u mogućnosti da se kreću ili su isuviše slabi. Sada vidim da su to "tihi heroji" koji nekada i po više puta dnevno obilaze naše sugrađane kojima je potrebna pomoć, daju injekcije i stalno žure. Treba obići i sam Grad ali i okolna sela gde bolesni čekaju, čekaju svoju dozu lekova-injekcija. Jedan od zaposlenih u ovoj službi i teško hoda ali žuri da pomogne, da se popne i do zgrade i da ode do sela.

Ovo je moj lični stav, zapažanje, sugestija ali ne i kritika."

* Tekst Vladimir Stojanović