Evo, biću iskren.

Kao neko ko je profesionalnu karijeru proveo skoro četiri decenije s mikrofonom u rukama, išao u narod, razgovarao sa običnim ljudima, kako ih pogrešno zovemo, uvek mi je najdraže bilo kada stigne njihov poziv i kada ih pronađem negde u vašem svetu. U selu, zaseoku, na livadi, u centru grada ili negde na periferiji.

Ljudske priče.

Dobre ili drugačije uvek su mi bile najdraže. Mnogo bliskije nego bilo kakav razgovor sa onima s kravatama i u debelim foteljama.

Ovih dana uporno me zvao Dragan Ćirić, po svemu neobično običan čovek iz Gradašnice. 

Danas, sreda, 7. maj, oko devet ispred prodavnice.

Jedino mesto za koje se u selu zna gde je i gde uvek ima ljudi. Pivske flaše na klupi, dole na zemlji, ili na stolu ako ga ima.

Dragan se pojavio i krenuli smo. Put nastavlja pravo ka Dag Banjici, a levo ka mostu. Dok se Dragan rukovao sa nekim prijateljem, nastavio sam ka mostu.

I tako je počela priča.

Nastavili smo dalje, Dragan je nekada bio predsednik Mesne zajednice. Zastupnik je ekološkog udruženja "Dag Banjica". Učestvovao je u javnim radovima. Čovek koji je brinuo o selu brine i danas.

I tako kroz priču stigosmo do kamenog mosta. Kod krivine pojavilo se dvoje ljudi.  Novi sagovornik, Srba. Ogorčen je, prigovora. Sa Draganom smo nastavili priču.

Sitna prolećna kiša požurila nas je da što pre stignemo do zadružnog doma. Ispred prodavnice društvo je brojnije, pivske flaše se lagano, uz ćaskanje, prazne.