,,NOVO VREME TRAŽI VIŠE NO BILO КOJE DRUGO DOBA U ISTORIJI ČOVEČANSTVA – PISMO SEBI.”

Povodom Svetskog dana pisanja pisama – 11. maja, Narodna biblioteka Pirot je raspisala nagradni literarni konkurs za najoriginalnije pismo. Zbog velikog interesovanja, rok za slanje pisama je produžen do 30. juna i nije namenjen samo učenicima osnovnih i srednjih škola, već i svima koji bi želeli da napišu nekom pismo. Nedavno je u izdanju Narodne biblioteke Pirot objavljen roman ,,Pismo za Badija”, mladog pisca Miloša Sokolovića. Кako je roman napisan u epistolarnoj formi, iskoristili smo priliku da sa piscem porazgovaramo o značaju pisanja pisama.

Кako ste došli na ideju da napišete roman u epistolarnoj formi?
Pismo samo po sebi jeste specifičan oblik pisanog kazivanja. Ono nam pruža mogućnost da nadomestimo odsustvo osobe kojoj pišemo i formiramo neki oblik zamišljenog dijaloga. Budući da je uvodni motiv u romanu „Pismo za Badija“ – motiv rastanka nastavnika sa učenicima, pismo se nametnulo kao najpogodnija forma da nastavnik prenese svojim đacima sve ono što nije imao prilike da ih poduči u nastavku njihovog školovanja. Tako se njihov rastanak pretvorio u stalno i živo prisustvo nastavnika u životima svojih učenika, i orbrnuto, prisustvo đaka u životu nastavnika koji je svoje učenike neizmerno zavoleo zbog njihove dobrote i posvećenosti predmetu koji je predavao. Međutim, sam lik nastavnika se povukao u romanu i prepustio jednom osobitom psu (Badiju) da zauzme nastavnikovo mesto u životima njegovih đaka. Po tom modelu, Badi je postao mudroslovni ljubimac koji ima odgovore na sva pitanja i osećanja učenika. Pismo, s druge strane, otvara mogućnost da govorimo najintimnije o našim osećanjima bez skrivanja naših problema i strahova. A čim se nekome poverimo, onda očekujemo savet ili odgovor prijatelja. Prijateljstvo jeste nezaobilazno u životima i odraslih i dece i upravo na tom motivu počiva razumevanje i prihvatanje mojih likova u romanu.

Znamo da pišete i priče. Кoliko se razlikuje pisanje pisama od pisanja kratkih priča?
Pismo i kratka priča slični su samo po dužini. Odnosno, to su kratke narativne forme. Međutim, pismo je predodređeno za naš unutrašnji svet, doživljaj i osećanja, dok kratka priča počiva na najvišem stepenu uopštavanja i objektivizacije kako bi se sa što manje reči dočarala neka situacija ili događaj. Pismo jeste lirska narativna forma, dok je kratka priča oslobođena svega onoga što nosi obeležje lirskog.

Šta pisanje pisma pruža čoveku?
Pisanje pisma jeste i specifičan govor čoveka sa samim sobom. Jeste da pismo ima svog adresata i upućeno je nekom primaocu, ali isto toliko je i upućeno samom sebi i počiva na preispitivanju onoga ko piše pismo: šta oseća, želi, očekuje, čemu se nada. Primećujemo koliko je ličnog prisutno u pismu. Zato je pismo jedan vid samospoznaje čoveka, put koji nas vodi ka sebi koliko i ka drugima. A ima li šta važnije od potrebe čoveka, svakog od nas, da upozna sebe, bez skrivanja, maske, pretvaranja. E, tu nam je nezaobilazno pismo. Zato ga treba negovati, baš kao i potrebu čoveka za negovanjem onoga što je najdragocenije u njemu, a što često povezujemo sa duhovnošću ili čovekovom dušom.

Šuškave i mirišljave papire zamenile su savremene tehnologije koje donose novi vid komunikacije. Šta nam je to novo doba oduzelo, a šta donelo? Da li se i ona najtananija osećanja, strepnja i čežnja mogu iskazati putem mejla, SMS poruka?
Veliko i ozbiljno pitanje za razmišljanje... Svakako ne treba decu sputavati da žive u skladu sa razvojem društva i tehnološkom revolucijom. Naša deca su odraz novog veka. Tim vekom biće omeđeno njihovo suštinsko trajanje. Sve i da želimo, ne možemo ih vratiti u vreme, kako ste rekli, mirišljavih papira. Međutim, pismo kao potreba čoveka da brine o sebi i drugima, nije prevaziđeno. Ono se krije u svakom od nas i u našoj deci. Treba im samo odškrinuti vrata, pomoći da obuzdaju svoj nemirni duh i primire se bar u trenutku kada će maštati i misliti o sebi. Novi vek doneo je onu brzinu života i nestalnosti kojoj su težili futuristi. Naša deca nemaju futurističke težnje, ona žive futuristički, ne opsednuta brzinom, već u neprekidnoj smeni različitih ritmova brzine. Ta brzina upravo je i pogodna da se čovek oseti nesigurnim i izbačenim iz svog vremena. Tu dolazimo do pisma, dragocenog predaha koji možemo posvetiti sebi. Novo vreme traži više no bilo koje drugo doba u istoriji čovečanstva – pismo sebi. Bez obzira da li će biti „mirišljavo“ ili elektronsko, bitno da je upućeno sebi. To je ujedno i moj savet današnjoj deci. Pišite sebi koliko i drugima! Sredstvo pisanja nije najbitnije.

Кada ste bili mlađi, kome ste slali pisma i kada ste poslednji put napisali i dobili pismo?
U moje đačko vreme, pisala su se još pisma prijateljima iz drugih gradova. Mobilni telefoni bili su predodređeni samo za studente i pisana reč je bila još na snazi. Poslednje pismo dobio sam na fakultetu. Bilo je to pismo moje prijateljice pesnikinje. Mislim da je to bio više romantični pokušaj da se obnovi izgubljena prisnost u komunikaciji prijatelja, negoli stvarna potreba da se napiše pismo. Bilo kako bilo, pismo jeste deo kulturološke tradicije i ne treba ga olako odbacivati. Svakako, ono će pronalaziti različite oblike postojanja i neće biti zapostavljeno u književnosti kao forma pričanja ili narativni oblik kazivanja.

Vaša preporuka deci za čitanje.
„Mali princ“ – to je knjiga uz koju se odrasta!