Bio sam ponosan na Aleksandru i Zorana. Sada njih dvoje, sutra dvanaest, biće i dvadeset i dva i dvestadvadeset i dva i dve hiljade…

Biće ih mnogo više ili ih i sada ima mnogo njih koji  isto misle kao Aleksandra i Zoran.   

Spremao sam se da krenem .

Oniži čovek, srednjih godina, duge kose išao je ka meni! Sreo me u trenutku kada sam već stigao na pedesetak metara od Železničkog mosta.

Pozdravio me, Paune  i zastao. Dugo se nismo videli, u prvom trenutku ga nisam prepoznao.

Pukovnik Ivan Aleksić  u penziji, kao da je raportirao!

Pretpostavio je gde sam bio i zbog čega. Otvorio je priču koja me “presekla”!  Hajdemo! Vratili smo se .

Razgovarali smo dugo. Ivana je podelila u tri segmenta, da bi lakše pratili!

Dok sam odlazio, okretao sam se, ljudi su zastajali gore na Keju i sa mosta gledali u kanal. Nastavljali su ka Kompenzacionom bazenu.

Na ovoj strani Keja ka Golemom mostu, mnogo šetača.

Ponovo mi je pala na pamet ona Bajagina “Život je nekad siv, nekad žut”!

Rekao bih, važnije od tih “boja života” ipak  je  ono, da budemo LJUDI!!