Knjiga ,,Čovek i smrt u leksici i frazeologiji pirotskog govora (i govora susednih oblasti)” Dragoljuba Zlatkovića, objavljena je prošle godine u izdanju Etnografskog muzeja u Beogradu. Promocija knjige je bila zakazana za mart mesec, ali je odložena zbog trenutne epidemiološke situacije.

Prateći nove trendove u tehnologiji, Narodna biblioteka Pirot je promovisala knjigu putem naloga na društvenim mrežama na kojima je prisutna. O knjizi je govorila dr Dušica Potić, profesor strukovnih studija na Akademiji tehničko-vaspitačkih strukovnih studija, Odsek u Pirotu.

Dragoljub Zlatković celokupnu usmenu tadicionalnu kulturu pirotskog kraja beleži od 1965. godine. Kako kaže, smrt nikada nije bila tema razgovora sa sagovornicima, već su spontano govorili o njoj. Godine 1990. počinje da iz celokupnog prikupljenog materijala izdvaja i iskaze o smrti. Knjiga ,,Čovek i smrt” se sastoji iz 20 tematskih celina. Zlatković je prvo poglavlje naslovio
,,Bolest i lečenje” nagoveštavajući na taj način početak starenja, a završava se ne samo smrću, već i onim što dolazi posle nje – pogreb i običaji, tužbalice, predstave o ,,onom svetu”.

Dr Dušica Potić ističe da je Dragoljub Zlatković poznat pirotskoj javnosti i da slovi za Vuka Karadžića. ,,On je etnograf amater, ako se amaterizmom može smatrati 50 godina rada na prikupljanju etnografske i dijalektološke građe. Popisao je i opisao gotovo sve segmente života ovoga kraja, što je već samo po sebi dovoljno značajno. Treba imati u vidu da je nosilac folklora selo, a da nam selo umire, i sa poslednjim starcem i poslednjom staricom iz poslednjeg sela, ugasiće se i folklor u ovom obliku u kome ga sada poznajemo. Ugasiti se hoće ali neće i nestati jer ga je Zlatković sačuvao. Bilo bi nepravedno reći da je njegov rad samo od lokalnog značaja. Ceo taj potez od rumunske i bugarske granice predstavlja najarhaičniju regiju srpske kulture. Zapisavši gotovo u celini taj najstariji sloj srpske kulture do koga danas možemo da dopremo u celini, Dragoljub Zlatković ga je otrgao od zaborava. Nauka je prihvatila i vrednovala njegov rad, a sada je red na zvanične institucije i neku nacionalnu nagradu. Ako gradske vlasti ili institucije kulture Pirota reše da preuzmu neke korake u tom pravcu rado ću učestvovati u sastavljanju predloga.”

,,U leksici i frazeologiji smrti pirotskog govora i govora susednih oblasti ogleda se pre svega život Zlatkovićevih sabesednika. Njihovi iskazi su izraz težačkog trajanja usmerenog na opstanak i na mukotrpan rad. Za njih smrt često nije tragedija odlaska nego vrhunac, kruna njihovog životnog puta. Tek kada dođu crna kola, možemo da znamo ko je kakav čovek bio. Tu je naizgled oksimoron srećna smrt. Takvu smrt ima osoba koja je u životu radila, sticala, a sreća umiranja jeste u onome što je ostavila iza sebe – mnogo dece, a sva mu živa i puni domovi.”