Posebnu pažnju, koja je sa jedne strane pokrenula nostalgiju i sećanje na rodno mesto, a sa druge strane i gorčinu i bes za propast srpskih sela, privukli su mi tekstovi Nenada Paunovića o Mleku (1, 2, 3) na portalu Pirot Plus Online. Najpre, pohvala dugogodišnjem novinaru za trud da ne uradi samo ispraznu reportažu o tome već i da se pita i traga za razlozima propasti srpskih sela, pa samim i tim i ugroženosti jednog od najpoznatijih pirotskih brendova – kačkavalja. U nameri da dam svoj sud, kako pozivajući se na naučne i statističke podatke, ali i sopstveno iskustvo, pišem i dajem sudu javnosti ovaj prilog.

Sve naše nesreće proizilaze otuda što smo skloni da ne slušamo najpametnije, već najglasnije

Ovu konstataciju najbolje potvrđuje slučaj sa Dragoljubom Jovanovićem. Zašto njega navodim? Svakako da Piroćanci (mada se treba zapitati zašto se toliko godina ćutalo o njemu) znaju za jednog od najumnijih ne samo Piroćanca već i Srbina, za prvog doktora nauka na Sorboni (i to dva doktorata). Nakon Drugog svetskog rata, komunisti su ga ubedili da se sa svojom Seljačkom strankom priključi komunističkom pokretu, što je i učinio, sa namerom da da svoj doprinos razvoju jugoslovenskog društva. Kada se radio prvi petogodišnji plan razvoja, umesto da ga angažuju kao najumnijeg, koji je doktorirao upravo na organizaciji rada, taj plan su radili (kopirali sovjetski model) potpuno nestručni ljudi. Dragoljub je za skupštinskom govornicom pokušao da ukaže na moguće posledice takvog razvoja. Dakle, ukazao je na to da treba ići ka industrijalizaciji, ali da industrijalizaciju treba raditi prema sirovinama koje posedujemo, posebno poljoprivrednih i da u selima treba otvarati pogone za preradu tih proizvoda. U suprotnom uništićemo srpska sela. Komunisti su ga proglasili za demagoga i strpali ga u zatvor. Zapitajmo se danas da li je Dragoljub bio u pravu i gde bi Srbija bila da su ga poslušali?

Srbija je oduvek bila i opstajala kao domaćinska zemlja. O suštini i karakteristikama domaćinskog duha, čitaoci šire mogu da se informišu u mojoj knjizi: Ka domaćinskoj ekonomiji (2016). Domaćinski duh posebno se razvijao u selima, ali naravno i gradovima. Komunisti, budući da najvećim delom nisu poticali iz domaćinskih kuća, nisu razumeli domaćinski duh, i krenuli su sa njegovim iskorenjivanjem, od prisilnog uterivanje seljaka u zadruge, agrarne reforme, do prinudnog pritiska na seljake da napuštaju sela i prelaze na rad u fabrikama u gradovima. Išlo se sa tim da poljoprivredna proizvodnja bude što jeftinija i bude u službi razvoja gradova i industrije.

Studija sopstvenog slučaja

Moje poreklo je iz Malog Jovanovca, iz familije Perćini, pripadam šestoj generaciji te familije koja se vezala za to mesto. Pre Drugog svetskog rata, naše imanje je imalo oko 40 hektara, imali smo i vunovlačaru, vodenicu... Nakon rata pradeda je morao da smanji imanje, delom su mu komunisti oduzeli, deo je dao ćerkama iako su dobili miraz, ostalo podelio svojim sinovima. Moj otac, iako je bilo i ponude i prisile, odlučio je i ostao na imanju i celog svog života bavio se poljoprivredom. Moje iskustvo na selu vezano je za veliki trud, neprekidan rad, ali i stvaranje. Naše domaćinstvo je gotovo proizvodilo sve poljoprivredne proizvode. Od mesa, mleka, do naravno pšenice, kukuruza, pasulja, krompira... Posebno smo gajili papriku, godišnje smo sadili papriku na sedamdeset, osadeset ari, koju smo uglavnom isporučivali kako menzama pirotskih fabrika, tako i na pijacima u okrugu, a neretko i vozilo za Beograd. Uglavnom – mnogo se radilo, ali moglo je i da se zaradi, od čega smo mogli da kupujemo potrebne mašine i da krenemo sa gradnjom kuća u gradu za mene i brata. Kao ilustraciju navodim primer da su mi roditelji po obećanju, kada upišem četvrtu godinu fakulteta, kupili novi automobil Golf 1. Da li bi danas to mogli?

Kad je reč o mleku, u modernoj štali koju smo izgradili, uvek smo imali blizu deset krava, naravno i telad. Radi upoređivanja i analize. Tada nisu postojale subvencije države za poljoprivrednu proizvodnju, ali cena mleka je bila neznatno manja od cene nafte te se svakako isplatila proizvodnja mleka. Za jedan traktor davali smo oko 5 bika, da ne govorim o veštačkom đubrivu iz naših fabrika itd. Da zaključim: mnogo se radilo, ali i od tog rada moglo se živeti i stvarati. Još je bilo života u selima, škole su bile dobro popunjene, sport, fudbal posebno razvijen u svakom selu.

Međutim, pogrešna strategija vodila je ka nizbrdici. Svaka kuća gledala je da decu školuje i da idu ka lakšoj zaradi i boljem životu („hvali selo, ali živi u gradu“) i tako se krenulo ka „ognjištima koja će da gasnu“. Podsetiću da je Srbija, posebno zahvaljujući selu, uspela da preživi surove sankcije, ali se onda desila „demokratska revolucija“ i trazicija, po nametnutom principu „privatizacija po svaku cenu“ i uništavanju svega domaćeg (pročitajte anegdotu o Đinđiću i domaćinu). Naravno, ovaj nametnuti model nastavili su i novi-stari mundijalisti, „jer evropa nema alternativu“ a Srbija je sve više postajala kolonija u svakom pogledu. Kao ilustraciju pogledajte i razmislite o poruci koju upućuje ministar poljoprivrede: Srbija ne može zabraniti uvoz mleka“. Šta to znači – da mi nemamo i ne vodimo samostalnu politiku?

Poljoprivreda je u Srbiji, a samim tim i selo, u dubokoj krizi. Prema rezultatima popisa poljoprivrede u Srbiji postoji 4.073.703 hektara raspoloživog zemljišta. Od toga je 3.257.100 hektara korišćenog poljoprivrednog zemljišta. Isti izvor navodi da u se stočarstvom u Srbiji bavi 313.495 gazdinstava. Prema popisu, oni poseduju 725.408 grla goveda. To je za 17,7 odsto manje nego li iz 2018. godine. Stočari su na javnom govoru o agraru u Skupštini Srbije, 12. jula 2024. godine, tvrdili da je u stajama Srbije znatno manje goveda od ovih zvaničnih brojki. U stočarskom blagu Srbije danas je i 2,26 miliona grla svinja, što je za 30,7 odsto manje nego što je bilo prilikom ankete 2018. godine. U torovima se nalazi i 1,7 miliona ovaca, što je pad za 5,4 odsto, 149.558 koza, kojih je manje nego li 2018. godine za 31,5 odsto, oko 22 miliona grla živine, gde je takođe zabeležen pad od pet odsto. Prema podacima RZS i Ministarstva poljoprivrede Vlade Srbije, na kraju 2024. godine bilo je zvanično izneto da je tada bilo uvezeno oko 84.000 tona konzumnog mleka, zatim blizu 10.000 tona mleka u prahu i 12.000 tona sireva. Statistika beleži da imamo i 1,26 košnica pčela, a što je povećanje za 38 odsto u odnosu na broj od 2018. godine. Ali, pčelari kažu da je aktivno samo 800.000 košnica da su ostale upisane da bi vlasnici dobili premije. Srbija je nekad imala razvijene institute za proizvodnju semena, koje je izvozila. Instituti su gotovo uništeni, a rezultat takvog stanja je da je Srbija sad zavisna od uvoza čak 85 odsto potrebnih semena i hibrida. Vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji je do 1.200 evra godišnje po hektaru. Vrednost te proizvodnje po hektaru u Danskoj je 37.000 evra, Holandiji više od 25.000 evra....

Dakle, kako ne bih dalje opterećivao brojkama čitaoce, zaključiću: istorija je pokazala da zemlje koje nemaju sopstvenu proizvodnju, kako industrijsku tako i poljoprivrednu (a Srbija je danas takva država), najlakše postaju plen za strane osvajače i postaju kolonije. Srbiji je danas preko potrebna nacionalna strategija razvoja i nacionalno pomirenje. U suprotnom – i dalje ćemo nestajati i smanjivati se, kako teritorijalno tako i demografski i, plašim se, sve više približavati davno zacrtanoj ideji: Srbija – beogradski pašaluk.

Zato, dok još možemo, hajmo u sela dok ih još ima. Kažem dok još ima sela, jer je popis prikazao da će do 2050. godine nestati 3.000 sela. A, sad ih imamo 4.720.

* Prof. dr Petar Anđelković