TRAČKI KONjANIK IZ LANIŠTA – PUTNIK KROZ VREME

O ikoni tračkog konjanika iz Laništa

S vremena na vreme, iz dubine zemlje i tišine vekova, pojavi se predmet koji nas iznenada poveže sa davno iščezlim svetom. Tako je osamdesetih godina prošlog veka, prilikom kopanja kanala za razvođenje seoskog vodovoda u Laništu, na lokalitetu Ljubin kladenac, na svetlost dana izašla mermerna ikona Tračkog konjanika – tiha, dostojanstvena i zagonetna.

Lanište leži na ulazu u Sićevačku klisuru, u međuprostoru između trase drevnog puta Via militaris na levoj obali Nišave i alternativnog, takođe antičkog pešačkog puta, usečenog u stene na desnoj obali. Prvi je bio put kojim su vekovima prolazile vojske, trgovci i ideje, a drugi onaj alternativni. Nije slučajno što se upravo tu pojavljuje lik konjanika, poznatog kao Trački konjanik – nedovoljno poznatog božanstva koje spaja zemlju i nebo, snagu i smirenost, kretanje i večnost.

Na maloj, skladnoj mermernoj ploči, dimenzija 23 × 23 cm i debljine oko 4 cm, konjanik dominira scenom. Jaše mirno, bez oružja, okrenut ka posmatraču, kao da nas gleda preko provalije vremena. Njegovo lice je jedva naznačeno, ali iz njega zrači sigurnost i svest o sopstvenoj ulozi. On ne žuri – on dolazi. Ili se, možda, vraća.

Ispred njega stoje dve ženske figure, u svečanoj tišini, kao da učestvuju u nekom ritualu dočeka. Iznad njih se nadvija grana drveta – simbol života, prirode i obnove. Iza konjanika nalazi se pešak, pratilac, figura iz drugog plana, koja dodatno naglašava značaj glavnog junaka. Sve je na svom mestu, bez viška, bez nasilja, sa merom i ukusom.

Konj, snažan i pun energije, prikazan je u gizdavom hodu, sa polusavijenom prednjom levom nogom, ispletenom grivom i blago podignutim, bogatim repom. Jahač je zajahao konja bez sedla, bez uzde, bez uzengija – čovek i životinja stopljeni su u jedno biće. Konj je snaga i dinamika, konjanik je svest i smisao. Zajedno čine celinu koja je bila duboko razumljiva drevnim stanovnicima Ponišavlja.

Taj balkanski konjanik je u nauci imenovan kao Trački konjanik. Na području Ponišavlja koje je u rimsko doba bilo naseljeno Tribalima, on je možda Heros, možda Jatros, ali bez obzira kako je shvatan – bio je jedno od najpoštovanijih božanstava starobalkanskog sveta. Zaštitnik ljudi, stoke i prirode, lečitelj i spasilac, bog izvora, šuma i planina. Njegova svetilišta bila su sakrivena – kraj kladenaca, u klisurama i na planinskim prevojima. Baš kao u Laništu.

Iako su stanovnici Ponišavlja iz rimskog vremena bili kosmopolitska mešavina Tračana, Tribala, Besa, Dardanaca i drugih, koja je nestala u vrtlogu istorije, njihov konjanik je preživeo. Njegov lik će se, u izmenjenom obliku, prepoznati u kasnijim predstavama svetog Đorđa, svetog Todora i u narodnom predanju o Kraljeviću Marku. Mit je promenio ime, ali je zadržao suštinu.

Laniška ikona Tračkog konjanika nije samo arheološki nalaz. Ona je svedočanstvo i poruka. Podsetnik da je Ponišavlje odvajkada bilo prostor duboke duhovnosti, simbola i smisla. Mali kameni bareljef, pronađen slučajno, ponovo otvara velika pitanja – ko smo, odakle dolazimo i šta sve nosimo sa sobom, a da toga nismo svesni.

Možda upravo zato Trački konjanik i dalje jaše – kroz vreme, kroz predanje, kroz nas.

Prostor tradicionalnih verovanja i kultova u Srednjem Ponišavlju

Antička Remizijana nije bila samo urbana tačka na Via militaris, već mesto ukrštanja puteva, ljudi i verovanja. Tu su se sekli pravci istok–zapad, Medijana–Serdika, kao i sever–jug, Akves (Prahovo)–Pautalija (Ćustendil) i dalje ka Makedoniji. U takvom prostoru, sa dominantnim starobalkanskim stanovništvom, lokalni kultovi nisu nestajali pred rimskim panteonom, već su se uklapali u novi poredak, zadržavajući svoje dublje, predrimske slojeve.

Zato u Remizijani nalazimo i mermernu ikonu domaćeg Herakla, a ne latinskog Herkulesa (29 × 29 cm), zatim figurinu Venere, boga Marsa i druge antikvitete. Jedan od najupečatljivijih vidova takvog kontinuiteta predstavlja upravo kult Tračkog konjanika i nalaz njegove ikone. Njen ikonografski tip, materijal i kontekst, kao i kod drugih lokalnih predstava, ukazuju na prisustvo kultova koji u ovom delu Ponišavlja imaju duboke korene i širi prostorni domet.

Laniški nalaz mermerne ikone Tračkog konjanika dobija na značaju kada se zna da su u Srednjem Ponišavlju pronađene još dve slične predstave. Druga mermerna ikona otkrivena je na lokalitetu Straža, dok je treća zabeležena u reonu Ragodeša. Ovi nalazi, raspoređeni u širem gravitacionom polju Remizijane, jasno ukazuju da je reč o prostorno razgranatom i trajnom kultu, a ne o slučajnim, pojedinačnim manifestacijama pobožnosti.

Remizijana se, u tom smislu, može razumeti kao osovina kultnog prostora. To je urbano središte koje je povezivalo seoske zajednice, rudarska naselja, putnike i vojnike, i u čijoj su blizini tradicionalna domaća božanstva nalazila svoj izraz u rimskom vremenu. Trački konjanik, kao zaštitnik, posrednik i misteriozni pratilac, ovde nije bio tek slika na kamenu, već deo živog verskog iskustva.

Sudbina pojedinih nalaza, njihov nestanak ili nedovoljna zaštita, dodatno podsećaju na krhkost materijalnih svedočanstava prošlosti. Upravo zato svaki sačuvani primer, svaka replika i svaka zabeleška postaju važan čin otpora zaboravu. U prostoru gde su dva traga iščezla, treći dobija i dokumentarnu i simboličku vrednost.

Kada se Lanište, Straža i Ragodeš posmatraju kao celina, postaje jasno da je Srednje Ponišavlje bilo jedan od prostora u kojima je kult Tračkog konjanika živeo dugo i intenzivno.

*prof. dr Dragan Mitić