Na istom mestu na Nišavi kod Bele Palanke mostovi stoje vekovima. Današnji lučni armirano - betonski most iz 1934. godine nije prvi na tom potesu — ali je prvi koji od nas traži odgovornost.

Tu se odvajkada prelazilo. Put koji je povezivao Podunavlje sa unutrašnjošću Balkana postojao je još u antičko doba i naslanjao se na trasu rimske Via militaris kod Remezijane. Prelaz preko reke nije bio romantičan gest, već ekonomska nužnost. O tome svedoče rimske vile rustike na obe obale Nišave. To su bili organizovani privredni kompleksi koji nisu mogli da funkcionišu bez sigurne komunikacije.

U osmanskom periodu, pod Midhat-pašom, na temeljima starijeg prelaza podignuta je ćuprija strateškog značaja. Ona nije spajala samo obale, već je kontrolisala pravac ka Dunavu i omogućavala vojnu i trgovačku komunikaciju. Most je istovremeno bio instrument vlasti i deo svakodnevice: preko njega se išlo na imanja, ispaše, u trgovinu.

Godine 1877, na mostobranu te ćuprije vođen je odlučujući okršaj za oslobođenje Bele Palanke. Most je postao linija života i smrti. Četiri godine kasnije pored samog mosta iguman obližnjeg manastira Sv. Dimitrije, Grk Agatangel, je podigo spomenik palim srpskim vojnicima — prvi u Srbiji posvećen oslobodilačkim ratovima na jugu. On i danas stoji pomalo skrajnut, kao tiha opomena da mostovi pamte više nego što mi pamtimo.

Savremeni lučni most, palanačka duga, izgrađen je 1934. godine u vreme Kraljevine Jugoslavije, uz podršku kralja Aleksandra I Karađorđevića. Monolitno liven od armiranog betona, bio je simbol modernizacije i državne vizije. Neko vreme stajao je rame uz rame sa starom drvenom ćuprijom, kao znak prelaza iz jednog doba u drugo.

Pri kraju Drugog svetskog rata most je miniran. Nemačke snage su u povlačenju postavile eksploziv, ali je jedan čovek — solunac Josif Mladenović — u noći pred dizanje u vazduh presekao kablove i sprečio rušenje.  

To nije bio tehnički čin. To je bila odluka. Most je preživeo jer je jedan čovek odlučio da ga spase.

Na manje od pedeset metara od stare duge danas prolazi savremeni auto-putni most za vezu varoši i koridora 10, na pravcu Niš–Sofija. Jedan nosi tranzit i Evropu, drugi nosi sećanja. Kontrast je očigledan: brzina i istorija, globalno i lokalno, prolaz i trajanje.

Ali nišavska duga nije samo istorijski spomenik. Ona je bila i amfiteatar mladosti.

Ako je kod Ive Andrića u romanu Na Drini ćuprija most mesto sudbinskog prkosa, u Beloj Palanci bio je mesto odrastanja. Na njegovim lukovima dokazivala se hrabrost. Jevra Prekoramac je na temenu luka radio stoj na rukama. Dimča iz „Varošansku malu“ je motorom prelazio zakrivljeni greben. Drugi su to činili biciklom. Sa ograde su se skakali „glavac“ i „lasta“. Leti su se na vrelom betonu prekrivenom peškirima sunčale devojke, a u svitanje su ostajale ispisane ljubavne poruke.

To nije bila ludost. To je bio ritual odrastanja.

Most je spajao ne samo dve obale već detinjstvo i zrelost.

Danas, međutim, nišavska duga stoji nagrižena vremenom i nemarom. Beton se osipa, armatura je otkrivena, ograde iskrivljene. Preživela je ratove, ali teško preživljava ravnodušnost.

Potes od „Burenceta“ do „Šopke“ sa svojim slojevima antičkih, osmanskih i modernih mostova predstavlja pravi palimpsest — kao stari rukopis sa koga se tekst briše da bi se preko njega ispisao novi, a prethodni ipak ostaje ispod. I ovde su vekovi ispisivani jedni preko drugih.

Ako dozvolimo da propadne, ne gubimo samo jednu građevinu. Gubimo kontinuitet.

Spasiti most znači sačuvati vezu sa sopstvenim trajanjem.

Jer most nije samo beton i čelik.

On je pamćenje varoši.

* Prof. dr Dragan Mitić