U petak, 5. juna, najverovatnije u porti belopalanačke parohijske crkve, biće predstavljena zbirka pesama „Sanjivi svici“ Svetislava Živića.

Svetislav pripada generaciji maturanata belopalanačke gimnazije iz školske 1967/68. godine. Prve pesme javno je predstavljao još kao gimnazijalac, a daleko ozbiljnije sedamdesetih godina kroz periodiku književnog kluba „Navissus“, među čije osnivače i sam spada.

Te generacije živele su poeziju drugačije nego danas. Književni klub nije bio ni projekat ni sredstvo samopromocije, već prostor duhovnog formiranja, prijateljstva i vere da poezija ima stvarnu životnu vrednost. Pesme su se recitovale napamet, čitale naglas i pamtile kao deo svakodnevice.

Zato „Sanjivi svici“ nisu samo zbirka pesama jednog autora. Oni su trag jedne kulturne mikrosredine, jednog vremena i jednog načina osećanja sveta. To je svedočanstvo generacije koja je poeziju živela, a ne samo pisala.

Takve sredine često su posedovale snažniji unutrašnji kulturni život nego što se danas pretpostavlja. Upravo iz njih su nastajali zavičajni listovi, zbornici, književne večeri i krugovi ljudi koji su verovali da kultura nije ukras života već njegov sastavni deo.

Najveća vrednost „Sanjivih svitaca“ je u tome što predstavljaju poeziju iskrene, neposredne i emotivno otvorene prirode. Autor ne nastoji da bude „moderan po svaku cenu“, niti se krije iza intelektualnih konstrukcija, već piše onako kako oseća – direktno, slikovito i sa snažnim osloncem na prirodu, ljubav i sećanje.

U njegovoj poeziji prisutno je nešto starinski toplo, iskreno i ljudsko.Možda zato što se njeni motivi neprestano vraćaju vodi, rekama, izvorima, mesečini, letnjim noćima, mladalačkoj ljubavi, čežnji i sećanju na vreme koje je prošlo.

Zbirka odiše posebnom atmosferom, tako da čitalac ima utisak da prolazi kroz jedan dugi lirski san. Pesnik gradi taj svet šumom vetra, žuborom vode, noćnom tišinom, svetlošću sveće, svicima i mesečinom. U takvom pesničkom prostoru priroda nije samo dekor već postaje aktivni učesnik osećanja.

KRITIČKI OSVRT

Ponekad se javlja ponavljanje pojedinih motiva i slika, što bi strožom selekcijom moglo dodatno da pojača snagu zbirke. Ipak, u kraćim i slobodnijim formama autor pokazuje sposobnost da zgusne misao i postigne snažan lirski efekat.

Trag zaboravljene linije srpske lirike

Ima se osećaj da Svetislavljeva lirika ne pripada središtu književne scene, ali da je decenijama ovakav stil bio veoma živ i blizak narodu. Tu nema intelektualne igre, urbane ironije, postmoderne fragmentarnosti, niti hladnog jezičkog eksperimenta, ali zato sve odiše: neposrednim osećanjima, prisustvom prirode kao živog bića, ljubavlju bez cinizma, zavičajnom atmosferom. Čitalac ima utisak da mu pesnik govori iz duše, a ne iz književne teorije.

Pesničke srodnosti sa drugim poetikama

Ima elementata da se Živićeva poezija može uporediti sa poezijom Dobrice Erića (ne po umetničkom dometu već po osećanju sveta), sa starom narodnom ljubavnom lirikom ili sa poezijom prošlog veka koja je pisana van velikih književnih centara — takozvanom „poezijom unutrašnjosti”.

Kod Erića priroda diše, trava pamti, vetar govori, a selo postaje emocija, kod Živića: vrbe šapuću, voda nosi uspomene, mesec učestvuje u ljubavi, a svici postaju simbol unutrašnjeg sveta. To postaje lako uporedivo kroz pesme „Pored reke“ i „Nije htela da čeka“.

Poređenje sa starom narodnom lirikom proističe iz jednostavnosti emocije, ponavljanju motiva, ritmu kazivanja i stalnom spajanju ljubavi i prirode. Tako kod autora „Vetar šapuće nebu...” „Mesec je kaskao po nebu...”, a to nije modernistička slika; već stil kojim narodna lirika oduvek „oživljava” prirodu.

„Dok savremena poezija često izbegava otvorenu emociju, romantičnost i lepotu kao pesničke kategorije, Svetislav Živić piše bez zadrške. Njegovi stihovi i danas veruju u mesečinu, miris lipe, ljubav kao sudbinu i prirodu kao saučesnika ljudskih osećanja.“

ZAKLjUČAK

Zato se može reći da „Sanjivi svici“ pripadaju gotovo zaboravljenoj liniji srpske lirike – zavičajnoj, intimnoj i nenametljivo romantičarskoj. Istovremeno, oni su i svedočanstvo jedne generacije koja je poeziju živela kao deo svakodnevice. Upravo u tom spoju ličnog osećanja i kulturnog pamćenja leži autentičnost ove knjige i razlog više da njena promocija privuče pažnju čitalaca.