Sv. Niketa Remizijanski, apostol Ponišavlja, propovednik, monah i pesnik, ostavio je duhovni trag koji prevazilazi geografiju i vekove. U vremenu kada se mnogi hrišćanski narodi ponose svojim svetiteljima i graditeljima vere, Remezijana i njen narod kao da su zaboravili onoga koji je iz njihovih brda i rečnih dolina proslavio poruke jevanđelja do najudaljenijih krajeva rimskog sveta.

Postavljanje spomenika sv. Niketi bilo bi više od simboličkog čina. To bi bio izraz obnove kulturne svesti i duhovne zahvalnosti. Spomenik ne bi bio samo kameni lik minulog vremena, već znak žive vertikale između prošlosti i sadašnjosti, između onoga što smo bili i onoga što bismo želeli da postanemo.

Posle šesnaest vekova tišine, vreme je da se sv. Niketa vrati u svoju Remizijanu — u misli, u istoriju, u prostor, i u pamćenje svoga naroda.

Posebnost Svetog Nikete

Obično uz imena svetitelja stoje reči koje otkrivaju njihov podvig: čudotvorac, mučenik, prorok, pustinjak. Te reči kao oreol okružuju ime i svedoče o onome što je u njihovom životu bilo najsvetije.
Kod Svetog Nikete, međutim, ta reč nije duhovna nego — geografska: Remizijanski. Ona ne opisuje podvig, već mesto. Ali upravo u tome je njegova posebnost.
Jedna jedina reč čuva uspomenu na drevnu Remizijanu — današnju Belu Palanku — i čini Niketu jedinstvenim u čitavom hrišćanskom svetu. Dok drugi Nikete, iz Akvileje, Trijera ili među Gotima, ostaju u senci, ovaj naš svetitelj između planina i reka Ponišavlja širio je veru, pismenost i kulturu.
On nije bio samo propovednik, već i mislilac, književnik, bogoslov i graditelj.
Zato se uz njegovo ime nije mogla prikačiti nijedna druga reč osim one koja ga vezuje za mesto gde je svetlost vere zasijala među prvima.
Reći Sveti Niketa Remizijanski znači prizvati celu jednu istoriju, jednu duhovnu misiju i jedan zaboravljeni ponos naroda.

Sjaj i tama barda iz Ponišavlja

Dela Svetog Nikete vekovima su bila zavijena u tamu. Varvarske najezde, seobe, ratovi i rušenja zatrli su spomen na najvećeg barda Ponišavlja. Njegovo kulturno i duhovno delo bilo je pripisano drugima — sve dok krajem XIX veka Dom German Moren (1894) i Endru Jubank Burn (1899, 1905) nisu svojim istraživanjima vratili Niketu u duhovnu istoriju Evrope.
Od tada, sve više istraživača potvrđuje njegovu izuzetnost — i njegov povratak postaje simbol kulturnog vaskrsa jednog zaboravljenog prostora.

Obaveza pamćenja

Danas, šesnaest vekova kasnije, na mestu njegove nekadašnje biskupske bazilike nema ni obeležja, ni krsta, ni ploče sa njegovim imenom. A upravo iz te tišine uzdiže se potreba da se delu Svetog Nikete najzad odužimo.

Prvi korak je predlog da se pokrene inicijativa za izradu umetničko-idejne skice spomenika Svetom Niketi Remizijanskom — prvog javnog monumenta jednom domicilnom svetitelju apostolskog ranga u Srbiji.

Taj spomenik ne bi bio samo znak sećanja, već kulturno-simbolički most između antičke Remizijane i savremene Evrope.

Narod koji ima previše ponosa, a premalo pamćenja i sećanja na svoga svetitelja, morao bi da mu se oduži spomenikom — makar to bilo i samo za značaj Te Deum laudamus.

Od Pučinijeve Toske i Hajdnovog dvorskog hora, preko Šarpentijeove barokne verzije — koja i danas zvuči kao himna Evrovizije — do Voltonovog svečanog Te Deum-a za krunisanje Elizabete II, ova molitva blagodarnosti pratila je najuzvišenije trenutke evropske duhovnosti i kulture.

Beleži se čak da su je u Orleanu pevali pri ulasku Jovanke Orleanke.

Od Mocarta do Berlioza i Verdija, svako je u njoj nalazio svoj akord uznošenja.

Sekularni i duhovni karakter monumenta

U pravoslavnom svetu spomenička plastika u vidu figure svetitelja retka je pojava. Mesto ikone kao prozora u večnost ne može zauzeti statua, ali javna umetnost ima svoje polje svedočenja.

Zato su i spomenici Svetom Savi, Svetom Simeonu Mirotočivom i Svetom Klimentu Ohridskom nastajali kao spoj duhovnog i nacionalnog pamćenja.

Po tom merilu, Sveti Niketa Remizijanski je njihov prirodni naslednik: apostol starobalkanskih naroda, učitelj, graditelj i pesnik vere.

Njegov lik zaslužuje javni monument — ne kao predmet obožavanja, već kao simbol duhovnog temelja Ponišavlja i Balkana.

IDEJNO REŠENjE "HODOČASNIK SVETLOSTI"

1. Koncept:

Sveti Niketa nije predstavljen kao episkop u liturgijskom miru, već kao čovek puta i svetlosti — hodočasnik koji u tami starih kultova nosi reč istine.
Figura u hodu, okrenuta ka istoku, drži u levoj ruci svitak (znak pismenosti i propovedi), a u desnoj stilizovanu lampu — simbol Duha Svetoga.
Pokret plašta i lagana dinamika tela sugerišu dah vere koji osvetljava.

2. Materijal:

Bronza sa blagom teksturom — kao da izranja iz zemlje — postavljena na postament od lokalnog kamena - gabra iz Toponice. Podsetimo se- postament Neznanog junaka na Avali je od gabra, a takođe i Njegošev mauzolej. Ovde bi bio lokalni kamen koji je na Beogradskom sajmu građevinarstva 1958. g. dobio visoke ocene i upoređivan sa Jablaničkim gabrom. Alternativa je i odličan krečnjački kamen iz Glame sa crvenkastim primesama oksida gvožđa.

3. Stil:

Savremena duhovna moderna — realistička u izrazu, ali simbolička u poruci, u duhu vajarske poetike Ivana Meštrovića ili Nebojše Mitrića.

4. Natpisi:

Na prednjoj strani:
Sveti Niketa Remizijanski — apostol starobalkanskih naroda i glas svetlosti iz srca Balkana.
Na poleđini:
Te gloriosus Apostolorum chorus laudat.
(„Tebe slavi slavni zbor apostola.“ — Te Deum laudamus)

5. Lokacija:

Centralni plato Bele Palanke, u blizini arheološkog nalazišta basilica urbana antičke Remizijane, ili u porti sadašnje crkve. Takođe može biti i park kod bivšeg SDK, ili kao najmanje preporučeno – dvorište škole koja nosi njegovo ime.

Poruka i simbolika

Svetlost — duhovni most između paganskog i hrišćanskog sveta.
Hod — neprekinuti put prosvećenja od Nikete do Ćirila, Metodija i Save.
Svitak — znanje i pismo kao temelj kulture.
Kamen — trajnost i lokalni koren.

Zaključak

Spomenik Svetom Niketi Remizijanskom ne bi bio samo znak sećanja, već delo duhovne obnove. On bi Belu Palanku ponovo upisao u duhovnu mapu Evrope kao mesto rođenja čoveka koji je, po predanju, ostavio himnu Te Deum laudamus - molitvu što već petnaest vekova prati evropsku civilizaciju. To bi bio spomenik svetlosti, kulture i samopouzdanja — simbol mosta između korena i budućnosti.