Između potencijala i stvarnosti

Po čemu se jedno mesto prepoznaje — po onome što je nekada bilo, ili po onome što danas jeste?
Bela Palanka je decenijama živela od sećanja na svoju vrednoću, meru i ljude. Istovremeno, više od jedne decenije, tačnije 15 godina, nalazi se među najnerazvijenijim opštinama u Srbiji. Taj podatak sam po sebi nije optužba, već činjenica. Ali upravo zato zaslužuje da se o njemu podrobno razmisli.
Ovaj tekst ne traži krivce, već pokušava da razume jedan obrazac: šta se dešava sa zajednicom u kojoj najsposobniji odlaze, a odluke donose oni koji ostaju.
Po zvaničnoj metodologiji Republike Srbije, opština Bela Palanka se već više od decenije nalazi u grupi izrazito nerazvijenih opština. Ta činjenica sama po sebi ne bi bila neobična da nije u očiglednom neskladu sa svim onim što ovaj prostor poseduje: geografski položaj, prirodne resurse, istorijski kontinuitet i ljudski potencijal.
Upravo taj nesklad – između onoga što Bela Palanka jeste i onoga što bi, po svim racionalnim osnovama, mogla da bude – predstavlja njen osnovni paradoks.

Demografija kao prvi signal

Popisni podaci pokazuju jasan i dugotrajan trend. Neposredno nakon Drugog svetskog rata, opština Bela Palanka je imala gotovo 30.000 stanovnika. Po poslednjem popisu, taj broj je pao ispod 10.000. Za nešto više od sedam decenija, izgubljene su dve trećine stanovništva.
Ovaj podatak nije samo statistički. On je pokazatelj dubljih procesa: odliva ljudi, starenja populacije, smanjene ekonomske aktivnosti i postepenog gašenja društvenih funkcija koje čine jednu zajednicu živom.

Prostor sa izuzetnim preduslovima

Paradoks postaje još izraženiji kada se sagledaju objektivni uslovi. Bela Palanka se nalazi na jednom od najvažnijih tranzitnih pravaca jugoistočne Evrope. Prostor je naseljen kontinuirano više od dve hiljade godina. Raspolaže plodnim zemljištem, povoljnom klimom, površinskim i podzemnim vodama, značajnim biodiverzitetom i relativno dobro očuvanim prirodnim ambijentima.
Pored prirodnih, tu su i kulturno-istorijski resursi, čiji je značaj često nedovoljno sistematski sagledan. Reč je o nasleđu koje prevazilazi lokalni značaj i koje, u drugim sredinama, predstavlja osnovu za dugoročne razvojne strategije – posebno u oblasti kulture i turizma. Čini se da kulturno i istorijsko nasleđe ovog prostora nije sistematski uključeno u razvojne strategije opštine. Posledica toga nije gubitak prošlosti, već gubitak orijentira za budućnost.

Odlazak ljudi kao sistemski problem

Odlazak obrazovanih i talentovanih ljudi iz malih sredina nije specifičnost Ponišavlja, već šireg društvenog modela. Veliki centri prirodno apsorbuju ljudski kapital, dok male sredine ostaju bez mehanizama da ga zadrže ili vrate.
Jedna od najupečatljivijih karakteristika Bele Palanke, ali i šireg područja Ponišavlja, jeste činjenica da je ovaj kraj dao veliki broj izuzetnih pojedinaca: naučnika, profesora, umetnika, lekara, inženjera, sportista i preduzetnika koji su svoje karijere ostvarili u većim centrima u zemlji i inostranstvu.
Ta pojava sama po sebi nije negativna. Problem nastaje u trenutku kada sredina koja rađa talente nema mehanizme da ih zadrži, povezuje ili barem povremeno vraća u lokalni razvojni tok. Odlazak tada prestaje da bude lični izbor i postaje strukturna nužnost.
Tako se formira začarani krug: najsposobniji odlaze, a sredina ostaje bez kritične mase znanja i inicijative neophodne za razvoj. Šta se dešava u sredinama koje dugo stagniraju, funkcije često ne preuzimaju najbolji, već najbezbedniji. I dalje - kada odu oni koji mogu, ostaju oni koji se prilagođavaju. Istovremeno, jedan tihi fenomen odrađuje svoje - negativna selekcija ne pravi buku – ona deluje tiho i dugo, dovoljno dugo da zastoj u razvoju postane još drastičniji.

Identitet kao neiskorišćeni resurs

Identitet jednog mesta ne čine samo ekonomski pokazatelji. On se oblikuje kroz kulturu, istoriju, pamćenje i odnos zajednice prema sopstvenom nasleđu. U slučaju Bele Palanke, taj identitet je izuzetno slojevit i bogat, ali često nedovoljno artikulisan u savremenom javnom i razvojnom diskursu.
Kada kulturno i istorijsko nasleđe ne postane deo razvojne vizije, ono ne nestaje – ono ostaje neiskorišćeno. A neiskorišćeni identitet vremenom prestaje da bude izvor samopouzdanja i postaje teret zaborava.

Paradoks bez krivca, ali ne bez odgovornosti

Ovaj tekst ne traži krivce, niti nudi jednostavna rešenja. On pokušava da ukaže na činjenicu da se dugotrajna nerazvijenost ne može objasniti jednim uzrokom, niti prevazići jednom merom.
Paradoks Bele Palanke nije u tome što ona nema potencijale, već u tome što između potencijala i njihove realizacije već dugo postoji praznina, veliki jaz. Ta praznina se ne može popuniti bez razgovora, znanja, saradnje i jasne vizije budućnosti.

Otvoreno pitanje

Možda je prvi korak ka promeni upravo vraćanje pažnje na taj paradoks – bez patetike, bez optužbi, ali i bez ravnodušnosti. Jer pitanje razvoja nije pitanje prošlosti, već pitanje budućnosti: - da li Bela Palanka želi da ostane prostor iz kojeg se odlazi, ili da postane mesto u koje se vredi vraćati?
U sportu, dugotrajni neuspesi se obično ne objašnjavaju „okolnostima“, već preispitivanjem načina vođenja. U javnom životu, međutim, ta logika često izostaje. Kada isti rezultati izostaju godinama, a modeli upravljanja ostaju nepromenjeni, odgovornost se razliva i gubi. Da li upravo tu, u odsustvu mehanizma preispitivanja, nastaje najveći razvojni zastoj.

*Prof.dr Dragan Mitić