Kako je grupa belopalanačkih studenata i gimnazijalaca početkom sedamdesetih stvorila časopis koji je postao deo kulturnog pamćenja grada.

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, u Beloj Palanci, maloj varoši na periferiji velikih društvenih i kulturnih tokova, pojavio se fenomen koji ni danas nije lako objasniti. Grupa mladih ljudi, većinom studenata i nekadašnjih gimnazijalaca, zaokupljenih ljubavlju prema književnosti, osnovala je Književni klub „Navissus“ i pokrenula istoimeni časopis.

Na prvi pogled - ništa neobično. Međutim, kada se sagledaju prilike u kojima je klub nastao, postaje jasno da je reč o nečemu mnogo značajnijem od jednog lokalnog književnog udruženja.

Vreme njegovog nastanka bilo je obeleženo odjecima studentskih demonstracija iz 1968. godine. Zemlja je još uvek živela u senci tih događaja. Mladi ljudi su postavljali pitanja o društvu, kulturi i sopstvenom mestu u svetu. U velikim gradovima ta pitanja su dobijala javni izraz. U malim sredinama ona su se često pretvarala u tiho okupljanje istomišljenika.

Tako je bilo i u Beloj Palanci.

U sredini sa skromnim kulturnim mogućnostima, zahvaljujući podršci biblioteke i entuzijazmu pojedinaca, stvoren je prostor u kome su se okupljali učenici, studenti, nastavnici i mladi stvaraoci. Organizovane su književne večeri, razgovori, susreti sa pesnicima i, što je najvažnije, pokrenut je časopis.

Danas, u doba digitalnih tehnologija, teško je zamisliti koliko je truda bilo potrebno da bi se jedan takav poduhvat ostvario. Tekstovi su prikupljani i uređivani kolektivno. Papir se nabavljao teško. Štampanje je obavljano na pozajmljenoj tehnici, često posle radnog vremena i vikendom. Svaki broj predstavljao je rezultat dobrovoljnog rada i iskrenog uverenja da književnost ima smisla.

Zato „Navissus“ nije bio samo časopis.

Bio je pokušaj da jedna mala sredina sama sebe prepozna kao kulturni prostor.

U njegovim brojevima danas se mogu pronaći pesme, priče, eseji, zavičajni zapisi, istorijski prilozi, narodna predanja i jezička građa. Naravno, nisu svi tekstovi iste vrednosti. Ali vrednost „Navissusa“ ne nalazi se samo u pojedinačnim prilozima. Ona se nalazi u činjenici da je takav krug uopšte postojao.

Iz tog kruga kasnije su izašli inženjeri, lekari, profesori, umetnici, naučnici i stručnjaci različitih profila. Mnogi su nastavili svoje stvaralačke puteve daleko od Bele Palanke, ali je iskustvo „Navissusa“ ostalo važan deo njihovog duhovnog formiranja.

Pokušaja da se kasnije obnovi ili ponovi slična inicijativa bilo je više, ali nijedan nije dostigao snagu i prirodnost prvobitnog poduhvata. Možda upravo zato što se ovakve pojave ne mogu planirati administrativno niti stvoriti po nalogu. One nastaju onda kada se u isto vreme i na istom mestu okupe ljudi koji veruju u istu ideju.

Danas, više od pola veka kasnije, reprint izdanje svih brojeva „Navissusa“, objavljeno pod nazivom „Veliki svetlaci“ omogućava nam da ponovo pogledamo taj neobični kulturni eksperiment. Ono nije samo reprint starih svezaka. Ono je svedočanstvo o jednoj mladosti, jednom vremenu i jednoj veri da književnost može menjati svet, makar i u maloj varoši podno Suve planine.

Zbog toga „Navissus“ zaslužuje da ostane upamćen ne samo kao časopis, već kao kulturni fenomen. „Jer njegovo pravo nasleđe nisu samo sačuvane stranice, već ljudi koje je oblikovao i tragovi koje je ostavio u kulturnom pamćenju Bele Palan

* Prof. dr Dragan Mitić