Ponišavlje čuva niz fresaka koje na prvi pogled deluju kao odstupanje, greška ili naivnost, jer po pojedinim detaljima izmiču danas važećim kanonskim normama. Međutim, ako se posmatraju zajedno, one otkrivaju nešto složenije – tih, ali uporan dijalog između kanona i lokalnog doživljaja svetog.

U Crkvi Svetog Nikole u Staničenju anđeoska krila se javljaju u belini koja gotovo poništava telesnost. U istom prostoru, Arhanđel Gavrilo u „Mironosicama“ ima eterična, gotovo nevidljiva krila, dok u „Blagovestima“ u oltarskoj apsidi dobija snažna i naglašena krila. Arhanđel Mihailo, pak, u ulozi psihopompa, vodiča duša, nosi masivna, teška krila koja prate dušu ktitora. Krila, dakle, više nisu samo atribut – ona postaju jezik funkcije.

U Crkva Svetih apostola Petra i Pavla u Rsovcima Hristos je bez uobičajeno bogate kose, lišen jednog od svojih najprepoznatljivijih obeležja. U Crkva Svete Bogorodice u Kamenici Donjoj Sveta Petka je svedena na ranjivo, poniženo telo, do granice koja izmiče kanonskoj meri. A u Manastiru u Sukovu Bogorodica dobija krila – nešto što joj kanon ne pripisuje.

Istom krugu pripada i neobičan prikaz Svetog Hristofora u Sukovu – svetitelja sa životinjskom, nejasno definisanom glavom. Za razliku od prethodnih primera, ovde nije reč o „grešci“, već o tragu starije, danas potisnute ikonografije ranog hrišćanstva. Taj lik ne narušava kanon koliko ga – paradoksalno – pamti u jednom njegovom ranijem, manje utvrđenom obliku.

Posmatrani izolovano, ovi primeri mogli bi se tumačiti kao slučajnosti. Posmatrani zajedno, otkrivaju obrazac.

U Ponišavlju se kanon ne odbacuje. On se ne ruši. On se – pomera.

Negde se oduzima: telo se rastvara u svetlosti.
Negde se skraćuje: lik ostaje bez atributa.
Negde se ogolićuje: stradanje postaje telesno i opipljivo.
Negde se dodaje: figuri se pripisuje ono što ne pripada njenoj prirodi.

A negde se pamti: preživljavaju oblici koje je kanon kasnije napustio.

To više nije slučajnost. To je jezik.

Taj jezik pokazuje da u Staničenju anđeo nema „jedna“ propisana krila, već ona koja mu u datom trenutku pripadaju. Krila više nisu deo prirode, već deo priče. Kod Arhanđela Gavrila u „Mironosicama“, koji nosi vest o Vaskrsenju, prisutni su tišina i čudo – zato krila postaju eterična, svetlosna. U „Blagovestima“, trenutku kosmičke objave, ona su snažna i naglašena. Kod Arhanđela Mihaila, u ulozi vođe duše i arhistratiga, krila postaju masivna, gotovo zaštitnička.

Kanon je došao kasnije kao norma, ali je vera došla ranije kao doživljaj. U Ponišavlju taj stariji sloj nikada nije u potpunosti ustupio mesto kasnijoj disciplini forme.

To više nije slučajnost. To je jezik saobražen priči koju nosi.

Pitanje je: odakle taj jezik?

Odgovor se ne može tražiti u biologiji, ma koliko privlačna bila ideja o „starom balkanskom genu“. Ali može u kontinuitetu. Prostor Ponišavlja pripada području rane hristijanizacije, povezane sa delovanjem Svetog Nikete

Remezijanski iz Remezijane krajem IV i početkom V veka. To je vreme kada vera dolazi kao propoved i iskustvo, ali ne i kao strogo kodifikovana vizuelna norma.

Kanon će doći kasnije – kao disciplina forme.

Ali ono što je jednom primljeno kao doživljaj ne nestaje. Ono ostaje, menja se, prilagođava i ponekad suprotstavlja.

Zato u Ponišavlju imamo utisak da kanon nije do kraja usvojen kao obaveza, već prihvaćen kao okvir unutar koga je moguće kretanje. U tom prostoru anđeo može da izgubi težinu tela, Hristos svoje obeležje, svetiteljka meru, Bogorodica da dobije krila – a jedan stari svetitelj da zadrži lik koji podseća na vreme kada je hrišćanska slika još uvek tražila svoj oblik.

No, pograničnost Ponišavlja ne ogleda se samo u pomeranju kanona, već i u njegovom usložnjavanju. U manastiru Sv. Jovan Bogoslov u Poganovu postojala je dvostrana ikona (danas u Sofiji) na kojoj su spojeni Bogorodica Katifigi, Sveti Jovan Bogoslov i „Čudo u Latomu“ – teme različitog karaktera, liturgijskog i vizijskog. Ovde nije reč o odstupanju, već o svesnoj, učenoj kombinaciji koja svedoči o kulturnom prostoru između Rima i Konstantinopolja, u kome su se ideje susretale, ukrštale i preoblikovale.

Tako se u istom kraju, u Ponišavlju, susreću dva toka: jedan koji kanon tiho pomera i drugi koji ga umnožava i produbljuje.

To nije pobuna protiv kanona.

To je svedočanstvo da je vera na ovom prostoru živela pre nego što je bila do kraja propisana – i da se, upravo zato, razvijala kao iskustvo, a ne samo kao pravilo.

I da je, možda, upravo zato ostala živa.

*Prof. dr Dragan Mitić