O javnom prostoru, ukusu i kulturnoj odgovornosti

Postoje trenuci kada grad, hteo to ili ne, progovori sam o sebi. Ne kroz statistike i strategije, već kroz ono što postavlja na svoje trgove, ulice i platoe. Skulpture, spomenici i javna obeležja nisu puka dekoracija – oni su trajne poruke u prostoru. I upravo zato zaslužuju pažnju, meru i odgovornost.

Bela Palanka, kao varoš sa dubokim istorijskim slojevima i prepoznatljivim identitetom, danas se nalazi pred jednim tihim, ali važnim pitanjem: da li naš javni prostor govori jasno i smisleno – ili samo sabira ono što je trenutno bilo moguće postaviti?

OD DOBRE NAMERE DO ODSUSTVA KONCEPTA

Poslednjih godina javni prostor uređivan je aditivno – dodavanjem pojedinačnih sadržaja, često bez jedinstvene ideje o celini. Namere su nesumnjivo bile dobre, ali bez jasno definisane kulturne vizije, prostor počinje da liči na kolaž različitih poruka koje se ne nadopunjuju, već se međusobno sudaraju.

Ključni problem nije u pojedinačnim objektima, već u tome što nikada nije jasno odgovoreno na pitanje:
šta taj prostor jeste?

Da li je to trg, park, memorijalni prostor, turistička scena ili forum grada?

Bez tog odgovora, svaki novi sadržaj ostaje sam za sebe – bez odnosa prema okruženju, istoriji i simbolici mesta.

SKULPTURA NIJE SCENOGRAFIJA

Važno je napraviti razliku između:

-trajne umetnosti u javnom prostoru, i
-manifestacione ili turističke scenografije.

Skulptura i spomenik podrazumevaju trajnost, zanatsku uverljivost, jasan simbolički jezik i odnos prema prostoru u kome stoje. Scenografski objekti imaju drugu logiku – oni su privremeni, dopadljivi, fotografični i vezani za događaj.

Problem nastaje onda kada se ta dva nivoa izjednače, kada privremeno dobije status trajnog, a dekorativno počne da zamenjuje simboličko.

EKLEKTIKA I MERA

Često se kao opravdanje navodi eklektika – mešanje različitih stilova i izraza. Međutim, eklektika podrazumeva svestan izbor i meru. Bez toga, ona se pretvara u vizuelni šum, u mehaničko sabiranje različitih materijala, formi i poruka koje više ne grade identitet, već ga brišu.

Grad bez vizuelne hijerarhije postaje nečitljiv – i za stanovnike i za goste.

POTENCIJAL KOJI VEĆ POSTOJI

Bela Palanka ne mora da traži svoj identitet – ona ga već ima.

U njenoj istoriji i nasleđu postoje snažni oslonci:

-duhovno nasleđe Svetog Nikete,
-kovačka i zanatska tradicija,
-slojevi antičke, srednjovekovne i novije prošlosti,
-putevi, reke i prostori koji pamte.

Umesto slučajnog dodavanja sadržaja, potrebno je:

-tematski definisati javne prostore,
-razdvojiti trajnu umetnost od manifestacionog sadržaja,
-vratiti značaj materijalu, zanatu i smislu,
-i grad posmatrati kao jedinstven narativ, a ne kao zbir pojedinačnih objekata.

ZA KRAJ

Javni prostor nije pitanje ukusa pojedinca, već odraz kulturne zrelosti zajednice. Svaka skulptura i svako obeležje ostaje duže od mandata, duže od manifestacije, duže od trenutne potrebe.

Zato pitanje koje treba da postavimo nije:

da li nam se nešto dopada,

već:

da li to što postavljamo dostojno predstavlja grad sa istorijom, pamćenjem i budućnošću?

Grad koji ume da postavi tu meru, više ne govori slučajno –
on govori o sebi.

*prof. dr Dragan Mitić