Istorija, kakvu je danas poznajemo, raspolaže bogatim instrumentarijumom: arheologijom, pisanim izvorima, kartografijom, interdisciplinarnim pristupima. Ipak, uprkos svemu tome, pojedini delovi prošlosti ostaju izvan njenog domašaja. Događaji, objekti i čitavi slojevi života nekadašnjih zajednica kao da su nestali bez traga — ne zato što ih nije bilo, već zato što su ispali iz vidokruga našeg pamćenja.

Ali, da li su zaista nestali?

U prostoru između naučno utemeljenog znanja i narodnog predanja postoji jedan neobičan fenomen: otkrivanje zaboravljenih crkava na osnovu snova. U više navrata, na području Ponišavlja, pojedinci su tvrdili da su u snu dobili poruku o postojanju davno izgubljenih hramova. Vođeni tim „snovima“, meštani su pristupali iskopavanju — i na označenim mestima zaista pronalazili temelje crkava, delove zidova, ikone, krstove.

U trenutku kada san dovede do materijalnog nalaza, on prestaje da bude samo san.

Ova pojava, iako naizgled na rubu naučnog objašnjenja, nije usamljena niti slučajna. Naprotiv, ona pokazuje uočljiv obrazac. Pojavljuje se pojedinac — najčešće žena, skromnog porekla, bez obrazovanja i bez ikakve društvene ambicije. Ona sanja, često uz snažne psihofizičke doživljaje, vizije u kojima joj se „saopštava“ gde se nalazi crkva i šta treba učiniti. U početku nailazi na nepoverenje okoline, ali upornost dovodi do iskopavanja.

A onda — zemlja zaista otkriva ono što je san najavio.

Tako su, između ostalog, u Ljubatovici otkrivena dva manastirska kompleksa na osnovu snova dve sestre; u Vraništu je jedna meštanka ukazala na mesto gde je kasnije podignuta crkva Sv. Pantelejmona; u Novom Selu je, po viziji žene koja nikada nije bila na označenom mestu, pronađen a zatim i postavljen „samorodni“ krst. A ovakvih pojava ima jako jako mnogo u Ponišavlju. Ovaj tekst je premalen da ih sve popiše. U svim ovim slučajevima ponavlja se isti obrazac: san → otkriće → obnova kultnog mesta.

Ko su, onda, ti „snevači“?

Teško je u njima prepoznati bilo kakve „mistifikatore“ ili ljude vođene koristoljubljem. Naprotiv, reč je o običnim seoskim ljudima koji ne stiču nikakvu dobit, ne formiraju kultove oko sebe, niti naplaćuju svoju „posebnost“. Oni ne grade nove hramove — već otkrivaju stare. Njihova uloga je posrednička, a ne stvaralačka.

U tome leži suštinska razlika.

Ako pokušamo da ovaj fenomen razumemo, nailazimo na više mogućih tumačenja. Psihologija će reći da je reč o delovanju podsvesti; etnologija će ukazati na snagu tradicije i kolektivnih obrazaca; istoriosofija će otvoriti mogućnost da se radi o dubljim slojevima kolektivnog pamćenja koji se aktiviraju u posebnim stanjima svesti. Za verujućeg čoveka, pak, odgovor je jednostavniji: reč je o otkrivenju.
Nijedno od ovih tumačenja nije dovoljno da u potpunosti objasni pojavu.

Možda je ključ u samom istorijskom kontekstu. Područje Ponišavlja, kao deo starog Ilirika, bilo je rano hristijanizovano, već u prvim vekovima nove ere, čemu je snažan pečat dao i Sveti Niketa Remezijanski. Tokom vekova, usled ratova, pustošenja i seoba, mnoga svetilišta su razrušena, a znanja o njima potonula u zaborav. Kontinuitet je prekinut, ali tragovi nisu nestali — oni su samo izgubili svoje mesto u svesti zajednice.

Da li je moguće da se taj prekinuti kontinuitet obnavlja upravo kroz san?

Da san predstavlja neku vrstu „rezervoara“ u kome su pohranjena kolektivna iskustva, slike i znanja koja više ne pripadaju svesnom, ali nisu ni iščezla? Ili je reč o mehanizmu koji tek treba da bude objašnjen, izvan postojećih naučnih paradigmi?

Odgovor na ovo pitanje, za sada, izmiče.

Ali činjenica ostaje: na mestima na koja su ukazivali snovi — zaista su pronađene crkve.
Možda, stoga, prošlost ne nestaje onda kada se zaboravi. Možda ona nastavlja da postoji, u nekom dubljem sloju zajedničkog pamćenja, čekajući svoj trenutak da ponovo bude otkrivena.
I možda se, u retkim trenucima, taj put otvara upravo tamo gde ga najmanje očekujemo — u snu.

PS: Ovaj teks predstavlja sublimat poglavlja pod istim naslovom iz autorove knjige KORENI ŠOPA sa str. 213.

* Prof. dr Dragan Mitić