Malo je poznato da je otkrivač minojske civilizacije, ser Artur Evans, pre svojih slavnih dana na Kritu, istraživao tragove antičke po Ponišavlju.

Pre nego što je postao svetski poznat po otkriću Knososa i Minojske civilizacije, ser Artur J. Evans je 1884. g. „pekao zanat“ na antičkim spomenicima u Iliriku, među njima i u Remizijani.

Pre nego što je otkrio mitsku palatu u Knososu i ušao u istoriju kao utemeljivač proučavanja Minojske civilizacije, engleski arheolog ser Artur Džon Evans kročio je 1884. godine i na tlo današnje Bele Palanke. U svojim beleškama o istraživanju Ilirika opisao je posvetnu ploču iz drevne Remizijane — svedočanstvo ranohrišćanskog kulta Svetih apostola Petra i Pavla.

ARTUR EVANS U PONIŠAVLjU

Njegova poseta Ponišavlju je usledila samo par godina nakon Srpska teritor Srpsko-turskih oslobodilačkih ratova (1876—1878), imala je obaveštajni karakter, pa se više fokusirao na politička dešavanja i etnografiju nego na detaljna iskopavanja. Iz tih razloga tokom svog putovanja po Ponišavlju i kratkog boravka u Remezijani (današnja Bela Palanka) 1883. godine, Artur Evans nije napravio nikakvo značajno arheološko otkriće poput onih na Kritu, ali je ostao zapamćen po tome što je 1883. g. pronašao posvetnu ploču sa natpisom, posvećenu crkvi Svetih Petra i Pavla.

Iako se ne radi o velikom arheološkom otkriću poput onog u Knososu, Evansov opis i crtež ploče imaju značajnu vrednost u arheologiji. Ova ploča je pomogla boljem razumevanju rimskog i ranohrišćanskog perioda na području Ponišavlja, posebno u kontekstu ranohrišćanske Remezijane.

POSVETNA PLOČA SA EPISKOPSKE BAZILIKE

Evans je svoja zapažanja i crteže ostavio u svojim dnevnicima i izveštajima, koji su kasnije postali važan izvor za istraživanje Balkana i antičkih lokaliteta na ovim prostorima. Tako njih koristi i čovek koji je „otkrio“ Episkopa Niketu Remizijanskog Andrew E. Burn i prilaže ih u svojoj doktorskoj disertaciji - Niceta of Remesiana: His Life and Works, Oxford, 1905, na str. XXI, gde jasno navodi Evansov zapis o posvetnoj ploči (Dedication slab) pronađenoj u Remizijani.

Materijale sa svojih usputnih istraživanja je sredio objedinio i objavio tokom 1884. i 1885. g. pod naslovom Antiquarian Researches in Illyricum (Part I–IV, u Archaeologia, 1885–1886. Dakle, Evans je ploču video, opisao i zabeležio u svojim putnim beleškama već 1884. godine, pre nego što je objavio rad.

PROF. MIHAILO VALTROVIĆ O POSVETNOJ PLOČI

I srpski arheolog Mihailo Valtrović, profesor Visoke škole i pionir srpske arheologije, objavljuje svoj prikaz i crtež iste ploče u časopisu Starinar, broj II, 1885. g. U tom članku on takođe donosi osnovne podatke o Remizijani, o natpisu i interpretaciji ploče. Međutim, nema dokaza da je Valtrović fizički otkrio ploču pre Evansa — verovatnije je da je dobio podatke ili saznanja nezavisno, eventualno i posredno, od lokalnih izvora.

Ključna fraza u Valtrovićevom opisu: „Na mestu jednom u Beloj Palanci, za koje se kazuje da je na njemu nekad bila crkva, ležao je do proletos, kamen jedan s natpisom... „ Ono „do proletos ležao je...“ sugeriše da Valtrović nije lično otkrio ploču, već da je dobio informaciju neposredno nakon što je ploča uklonjena ili prenešena, verovatno posredno, iz lokalnih izvora — ili čak iz dopisa koje su kružile nakon Evansove posete.
Dakle, po hronologiji i dokumentaciji, može se prilično pouzdano zaključiti da je:
-Sir Arthur Evans - prvi istraživač i opisivač, evidentirao i opisao posvetnu ploču iz Remizijane (1884),
-dok je M. Valtrović, prvi domaći tumač i objavljivač, opisao prikaz mermerne ploče u domaćoj (srpskoj) stručnoj literaturi (1885).

Drugim rečima:
Evans – otkriće i prvi opis; Valtrović – prva domaća publikacija i interpretacija.

TEKST SA POSVETNE PLOČE

O samom natpisu Evans kaže da je u momentu kada ga je imao u rukama bio previše oštećen i da se sa sigurnošću može tvrditi da je bio deo nekog većeg integralnog teksta. I dalje nastavlja da se usuđuje da restaurira intergralni tekst kao:

†ECLESIAM PROTEGNAT PETRUS ET PAULUS APOSTOLI †SANTIQUE OMNES.

To bi moglo značiti: CRKVU ZAŠTIĆUJU PETAR I PAVLE APOSTOLI I SVETITELjI SVI (Evans, Burn, 1905, str. XXI)
Na kraju Evans zaključuje da bi se dedication slab (mermerna posvetna ploča) mogla povezati sa episkopskom hrišćanskom bazilikom u Remesiani koja je posvećena patronima - apostolima Petru i Pavlu.
Fizičku rekonstrukciju posvetne ploče Episkopske crkve bio je slobodan da uradi i podpisnik redova ovog eseja i dostavio je „nadležnim“ kao predlog za ugradnju na delu otkrivene bazilike. Naravno odziva nije bilo, ali zato ima razumevanja za „spomenike“, da ne pričam kakve.

VREME JE POTVRDILO PREDPOSTAVKE ARTURA EVANASA

Do potvrde ovih legendi i naslućivanja o hrišćanskim antičkim objektima na osnovu slučajnih fragmentovanih nalaza došlo se prvi put osamdesetih godina prošlog veka, kada se na lokaciji Stara pijaca naišlo na tragove bazilike. Arhitekta Zavoda za zaštitu spomenika, zadužen za istražne radove je zaključio da građevina datira iz rimsko vizantijske epohe, da je nekoliko puta prepravljana i da su prepravke išle u pravcu prilagođavanja novim funkcijama. Tako se zaključuje (po zapadno orijentisanoj apsidi) da je građevina tokom III i IV veka imala civilni karakter i bila tzv. basilica urbana pa je kao takva bila u funkciji svakodnevnih poslova građana. Na osnovu pronađenih impost kapitela sa predstavama ranohrišćanskih krstova zaključeno je da je u trećoj građevinskoj fazi mogla biti pretvorena u crkvu. Takve prepravke se dovode u vezu sa aktivnostima episkopa sv. Nikete Remizijanskog.

EPILOG O EPISKOPSKOJ BAZILICI SV. PETAR I PAVLE I KOMIČNE POSLEDICE

Od ser Artura Džona Evansa i Andrewa Burna, preko našeg profesora Valtrovića, pa sve do današnjih dana, traje interesovanje za život i delo svetog Nikete Remizijanskog. Interesovanja ima i danas od strane mladih istraživača, koji bi da se na licu mesta uvere u delatnost sveca i osete „miris“ minulih vremena. U vezi toga ima i komičnih događaja. Evo jednog.

Pre desetak i više godina, ne sećam se tačno, u B. Palanku, odnekud sa zapada, dolazi mladi znatiželjni istraživač na vrelo delovanja sveca iz Remizijane, neformalan, verovatno neobrijan i sa dužom kosom. Traži putokaze, table sa obeležjima koja bi ga uputila na Episcopal Basilica of St. Niketa, ili Church of St. Peter and Paul, pominje reč Remisiana i svi ga čudno gledaju, eventualno po neko ko razume šta je ono Remizijana.

Tada ga upućuju u istoimenu kafanu. Elem, dočuje to „sreski špijun Aleksa Žunjić“ i brže bolje prijavi policiji. Ažurni čuvari reda i mira ga odmah privedu u policijsku stanicu i počne ispitivanje „sumnjivog lica“. Ali niko ne zna engleski. Dosete se policajci svog mladog načelnika, obrazovanog policijskog oficira, sa znanjem engleskog sa akademije i uz to intelektualnog radoznalca za istoriju i on rešava problem.

Eto toliko o poštovanju dragocenih sećanja i svedočanstava, koje imamo i kojima bi se mnogo veća mesta rado podičila.

PROŠLO JE ŠESNAEST VEKOVA OD VREMENA SLAVNOG EPISKOPA NIKETE, A NjEGOVA BAZILIKA NI DANAS NIJE U POTPUNOSTI OTKOPANA NITI DOSTOJNO OBELEŽENA. NEMA NI NAJMANjEG KRSTA, NI KAMENA, ILI OBELEŽJA, NITI PLATOA, KOJI BI ČUVALI SEĆANjE NA SVETITELjA ČIJA JE REČ NEKAD DOPIRALA DO SRCA PRVIH HRIŠĆANA REMIZIJANSKIH.

*Prof. dr Dragan Mitić