Srbija dočekala kraj 19. i početak 20. veka u ratnim uslovima

Na kraju 19. veka Srbija je imala tri rata u nizu, dva sa Turcima i jedan sa Bugarima. U najavi 20. veka slede opet „tri rata u nizu“: I balkanski rat 1912, pa šest meseci iza njega II balkanski rat 1913. i 11 meseci posle njega I svetski rat 1914. g. Puščane i topovske cevi između ovih ratova nisu stigle ni da se ohlade, a počinjao je novi, a Srpski seljak, koji je na svojim plećima izneo sve te ratove nije stizao ni da zakrpi svoje opanke.

Mnogo njih, poput čuvenog „Oka sokolovog“, Dragutina Matića, regrutovano je u srpsku vojsku i prošlo sve ove ratove neprekidno služeći Srbiji više od 20. godina.

Već u prvoj godini Velikog rata srpska vojska je pružila neviđeni otpor i potukla vojske bečkih generala kod Beograda, na Kolubari, Ceru, Suvoboru i na Drini. Istorijski i moralno je ispravno tumačiti ove bitke kao prve velike savezničke pobede u I svetskom ratu. One su bile temelj savezničkog morala, a srpska vojska prvi saveznički pobednik tog rata.

Francuski i britanski listovi tog vremena (poput Le Temps, Daily Mail, The Times) pisali su da je „mala Srbija prva pokazala da se Centralne sile mogu pobediti“; Cerska bitka se u ratnim izveštajima saveznika beleži kao "première victoire des Alliés" — prva pobeda saveznika; A pobede na Kolubari i Suvoboru (novembar–decembar 1914.) su imale izuzetan moralni efekat i na Zapadu, koji je bio ubeđen da je rat već izgubljen.

Za tok rata 1915. godine od presudnog značaja je držanje Bugarske

Međutim, dok je svet veličao Cer, u tami Balkana već se kovao novi udarac, bila je to bugarska izdaja. Srbija je pokušala da obezbedi mir na svojim istočnim granicama, pa je sa Bugarskom, na nivou generalštabova, potpisala sporazum u Varni juna 1912. g, po kome je Bugarska obećala Srbiji da je neće napasti u slučaju da počne rat između Srbije i Austrougarske.

Srbija, međutim, saznaje da Bugari vode tajne pregovore i sa Centralnim silama i o tome izveštava: Ruse, Francuze i Engleze. Ovi ne pridaju dojavi nikakav značaj, ubeđeni da se Bugari neće prikloniti Centralnim silama. Kada se bugarski predsednik vlade „deda Radoslavov“ (Vasil Radoslavov) zakleo na ikonu sv. Nikole da neće napasti Srbiju poslaniku carske Rusije, knezu Trubeckom u Beogradu, Rusi su izvršili pritisak na srpsku Vrhovnu komandu da izda naređenje da će biti streljan svako sa srpske strane -„ko na granici sa Bugarskom otvori vatru na Bugare“.

Noćne more vojvode Stepe Stepanovića oktobra 1915.

Noćne more za vojvodu Stepu Stepanovića su nastale kada je Prva bugarska armija krenula na istočnu Srbiju (oktobar 1915.) iz četiri ključna pravaca: 1. Vidin – Negotin, 2. Kula – Sokobanja, 3. Caribrod – Niš i 4. Dragoman – Vranje.

On organizuje odbranu od Midžora do Vlasotinca. Spoljašnju odbranu Niša postavlja na Gramadi i Ploči. Najveći značaj je pridavao planiranom bugarskom prodoru nišavskom dolinom, od Caribroda preko prevoja Ploče sa ciljem da se zauzme Niš i tako spreči spajanje srpskih armija, ali i omogući spajanje sa nemačkim snagama. Zato ispred Ploče postavlja predstraže na Špajskim položajima u blizini Bele Palanke.

Mučni oktobar 1915. počinje već 12. oktobra 1915. sa evakuacijom Pirota. Poslednji voz Srpskih državnih železnica napušta Pirot ka Nišu 13. oktobra 1915. g. On kratko zastaje u Beloj Palanci da primi deo državnog osoblja i dokumentaciju iz arhiva. Već 21. oktobra 1915. g. Bugarske trupe ulaze u Belu Palanku.

Oktobar 1915. se obojio jesenjim bojama po Suvoj planini, prekrio maglama i sitnom vojničkom kišom, zamirisao barutom i strahom koji je „duvao“ sa istoka. Stigoše i priče iz Smedereva o epskim regrutima i trećepozivcima sa berdankama bez bajoneta koji su kundacima obacili Nemce i Mađare preko Dunava. Vojvoda Stepa brine.

Oktobarski sukobi na Špajskim položajima

Vojvoda Stepa je na Špajske položaje postavio Timočku divizija Prvog poziva. Protivnik mu je bugarska Prva divizija. Ona levim krilom ide na Bogov vrh sa dva mitraljeza, centralno drumom Bela Palanka – Niš sa mitraljeskom četom i desnim krilom preko Moklišta i Draževa sa haubicama.

U prvi napad, 30. oktobar. Bugari kreću na sva tri pravca: osvajaju Bogov vrh, izvlače haubice na Draževo i zaposedaju Vrgudinac. Srpski vojnici ne uspevaju da u krvavom protivudaru povrate dominantni Bogov vrh.

Drugi srpski napad po kišnom i maglovitom jutru, 31. oktobra je izveden na Bogov vrh, ali je ponovo odbijen. Bugari artiljerijom žestoko tuku Špajske položaje, Zlataricu, Planinicu, Golemi del. Srbi podležu pritisku na Šupljem kamenu i Golemom delu. Na levom srpskom krilu su odbijena tri napada Bugara, tako da se linija sukoba do noći uspostavila preko severne kose Bogovog vrha i Vrgudinca do Draževa na desnoj obali Nišave.

Treći napad 1. novembra je započeo sinhronizovano. Bugari pokušavaju da ovladaju centralnim delom Špajskih položaja: Planinicom i Zlataricom. Srpski položaji se brane, u početku puščanom, a posle i artiljerijskom vatrom. Pod Bogov vrh Bugarima stiže u pomoć rezerva. Linija srpskih položa je razbijena. Bugari sa najpogodnijih pozicija iz Draževa tuku Špajske položaje, pa Bugarska pešadija diže glavu i kreće u opšti napad.

Navalom Lovčanaca nastupa vrhunac žestoke bitke. Na levom srpskom krilu su svi napadi Bugara odbijeni protiv udarom Timočana, ali se centralnom delu srpske odbrane, iz pravca Vrgudinca neopaženo privukao pod Zlataricu pešadijski Lovčanski puk. Nastala je drama. Bugari uz zvuke himne „Šumi Marica“ i marša „Kat’o vihъr bespiren Lovčanci letяt“ silovito jurišaju na srpske položaje.

Kontrajuriš Timočana i odbrana Špajskih položaja. Srbima nedostaje municije. Postaje kritično po Srbe, vojnici napuštaju položaj, ali im starešine dižu moral. Naređuju da se stave bajoneti na puške i predvode juriš na Bugare. Razvila se borba prsa u prsa, prašte bombe, čuju se pojedinačni pucnjevi. Lovčanci se u panici povlače, ostavljajući ranjene i mrtve. Špajski položaji su dramatično odbranjeni, artiljerija sačuvana, a Bugari odbačeni sa Špajskih položaja

Komandant Timočke divizije izveštava vojvodu Stepu da Bugari beže tako da ne mogu da ih stignu ni puščani meci. Bugare u bekstvu štiti haubička vatra iz Draževa na desnoj obali Nišave i iz pozadinskih položaja. Borba je završena u podne. Nije preduzeto gonjenje. Zbog isuviše isturenih Timočana naređeno je povlačenje na odbrambene položaje. Srušen je most u Crvenoj reci.

Noć 1/2 novembar. Naređeno je sa povuku topovi sa Špajskih položaja i zauzme položaj na Ploči. Bugari su već u 10 č obavešteni da su Srbi napustili Špajske položaje.

Dobrica Ćosić u Vremenu smrti o Špajskim položajima

Svedočanstva umetničkog karaktera o okršaju na Špajskim položajima, sa dubinom i literarnim odjekom, dao je Dobrica Ćosić u „Vremenu smrti“ praćenjem svog romansiranog junaka topdžije Alekse Dačića, u četvrtoj knjizi, glava 5, odeljak 5. O napadu Lovčanaca i privremenom napuštanju Špajskih položaja on piše:

U sumrak, Bugari sjuriše srpsku pešadiju niz goletne visove, puščanu i mitraljesku vatru otvoriše na preostala dva topa, raniše u ruku poručnika Smiljanića, posada drugog topa pobeže niz gabrak, Aleksa Dačić ne može da ostavi svoj top, puca, moli i preti Gojku kninjaninu da ne pobegne, nišani kroz cev i kosi kartečom Bugare koji mu se primiču i opkoljavaju ga, meci zvrcaju po topu, čuje im psovke, to ga ljuti i hrabri, ali kad im ugleda bajonete, zajeca kao da je ranjen, iščupa zatvarač...pa Gojka natovari vrećom i jurnu s njim niz gabrak, u polje, gde se pridruži pešadiji i ranjenicima.

Hladan rezime analitičara o epilogu borbe

Bitkom na Špajskim položajima delovi Timočke divizije su, iako brojčano slabiji, uspele da zadrže Bugare nekoliko kritičnih dana i spreče neposredan pad Niša i zatvaranje obruča oko centralnog dela Srbije.

Taktički posmatrano, odbrana je održana dovoljno dugo da Niš ne padne u trenutnom naletu, a strateški bitka je izuzetno značajna kao južna brana Niškog fronta, zahvaljujući kojoj povlačenje srpske vojske nije bilo sprečeno niti izvršeno njeno opkoljavanje sa istoka.

Istorijski značaj suštine bitke je u tome da je ona bila spasonosna za ishod povlačenja i odbranu nacionalne prestonice u pokretu. Može se reći da je sprečila brzu kapitulaciju, dajući dragoceno vreme za prebacivanje trupa i civila ka Kosovu i Metohiji. Tako je makar i u povlačenju ova borba pomogla da se sačuva sloboda i državni kontinuitet.

Dogovor sa meštanima Špaja o sahrani poginulih srpskih vojnika

Ali svaki boj, pa i ovaj, ostavlja za sobom ne samo vojne karte nego i krstove po ledinama.

Zbog strateške važnosti Špajskih položaja, i odlučnosti da se oni održe, komanda srpskih jedinica je znala da će na njima biti vojničkih žrtava. Zato je dogovorila sa meštanima Špaja da poginule ratnike pristojno sahrane. Tako se i desilo. Meštani Špaja su nakon okršaja sahranili izginule na bojištu i obeležili njihove grobove drvenim krstačama. To je omogućilo da se 1935. g, dvadeset godina nakon boja, izvrši njihova ekshumacija i pohranjivanje u crkvi Sv. Ćirila i Metodija - spomen kosturnici u Crvenoj reci. Za ovu crkvu je kamen temeljac 1934. postavio Špajsko-crvenorečki paroh Jovan Aranđelović i sam učesnik u Prvom svetskom ratu i komita u Balkanskim ratovima. Uz nedovoljnu finansijsku podršku ondašnjeg Ministarstva vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije paroh Jovan je ulagao i svoja lična sredstva i njima plaćao izvođače radova. Nakon četiri godine gradnje, 1937. crkva je završena i osvećena.

U prikupljanju zemnih ostataka izginulih, pored meštana, glavnu reč je vodio otac Jovan, delovođa opštine Špaj Božidar Mladenović i meštanin Đorđe Tričković učesnik u sahranjivanju izginulih. Grobna mesta su bila rasuta po bojištu Špajskih položaja: na Zlatarici, Stevaninom kladencu, na trapu Rosulje, Sipu, Planinici, pored seoske crkve... Nakon ekshumacije kosti su upakovane u bele platnene vreće i položene u spomen kosturnicu u Crvenoj reci.

U sadašnjim vremenima unuka paroha Jovana Dragana Tot je preduzela aktivnosti da se izradi i postavi na spomen kosturnici/crkvi ploča sa imenima izginulih vojnika na Špajskim položajima, a unuk prof. Vojislav Kujundžić je 2010. g. je uradio Projekat sanacije i konzervacije hrama. Zahvaljujući njima danas se može pročitati da se u ovoj kosturnici nalaze posmrtni ostaci pedeset i dva vojnika i oficira Timočke divizije izginulih u borbi sa bugarskim okupatorom 1915. g. Iz dokumentacije se saznaje da su na Špajskim položajima poginula četrdeset i tri srpska vojnika, a na položaju Crvena reka - Ploče devet.

Osveta za poraz na Špajskim položajima - Jankova padina - srpska Golgota

U Belu Palanku su Bugari ušli 21. oktobra, bitka na Špajskim položajima je počela 30. oktobra a završena 2. novembra. Bugara ulaze u Niš 5. novembra, dakle tri dana nakon pada Špajskih položaja. Već 7. novembra dobošar čita po gradskim trgovima „da se jave komandanstvu“ sveštenici, profesori, učitelji i činovnici najdalje do 10. novembra da prime „otkrit list“, nešto poput bugarske lične karte.

Nakon samo devet dana od Špajske bitke, 11. novembra 1915. pohapšeni na osnovu ovog poziva, su zatvoreni u Niškoj tvrđavi. Tu su opljačkani, oduzeta im je obuća, bluze, časovnici, novac, prstenje i zatečene dragocenosti. Pošto su najpre isprebijani i mučeni, upućeni su pešice, stražarno, ka Beloj Palanci gde su stigli u kasno uveče.

U toku noći su svrstani u kolonu i odvedeni na streljanje u Jankovu (Janćinu) padinu, iza Golemog Kamena u ataru sela Kremenice. U koloni su bili sveštenici i dva srpska oficira. Sa mesta egzekucije su pobegli Miloje Jončić, sveštenik i profesor iz Pirota, Tihomir Popović, sveštenik i jedan od srpskih oficira. Ukupan broj ubijenih sveštenika je prema nekim podacima 22 sveštenika i jedan oficir, a prema drugim 23 sveštenika i dva oficira.
Sutradan, 12. novembra 1915. na stratište stiže grupa bugarskih vojnika sa oficirom, polivaju ubijene i spaljuju ih. Posmrti ostaci streljanih su posle rata pohranjeni u kapeli saborne crkve u Nišu

Na sličan način, Bugari su izvršili streljanje sveštenika 18. ili 19. novembra 1915. g, i u Jelašnici, selu u blizini Niške banje, gde je ubijeno 13 sveštenika, jedan učitelj i četiri oficira. To se desilo samo 8 dana nakon zločina kraj Palanke.

Brzina ovih događanja upućuje na promišljanje da su ova streljanja bila osveta za poraz i izginule Bugare na Špajskim položajima, ili da bi mogla biti rezultat unapred smišljenih akcija bugarizacije i denacionalizacije Ponišavlja.

Obeležja na mestima značajnih događaja 1915. godine

Danas, kada je prošlo 110 godina od opisanih događaja u Ponišavlju, ne može a da se ne primeti da su, uglavnom pojedinci, iz reda potomaka tih istih događaja inicijatori za podizanje obeležja koja predstavljaju sećanje na te trenutke. Spomen kosturnica je podignuta na inicijativu mesnog paroha Jovana Arađelovića. Inicijativu da se spomen kosturnica stavi pod zaštitu države pokreću njegovi unuci. Projekat sanacije radi unuk paroha Jovana. Spomenik pobijenim sveštenicima u Jankinoj padini podiže grupa entuzijasta, a to se isto događa i u Jelašnici.

Za kraj

Kako bi bilo lepo da ta mala Srbija, i još manje Ponišavlje, koje je Evropi donelo prve velike savezničke pobede, pokaže da ume da se seti svoje istorije, svojih ratnika i svojih žrtava. Da se, makar jednom u veku, saberemo pod senkom Špajskih položaja i crkve u Crvenoj Reci, gde u tišini počivaju kosti Timočana koji su svojom krvlju sačuvali čast otadžbine.

Jer, dokle god se čuje ime Bele Palanke, dokle god nad Nišavom zvone zvona Sv. Ćirila i Metodija, neće utihnuti ni uspomena na one koji su u jesen 1915. branili Srbiju, ni glas njihovih potomaka da se dostojno obeleži taj podvig.

To bi bio najlepši način da se obeleži 110 godina od borbe na Špajskim položajima — ne samo rečju i zapisom, već delom, obnovom, spomenom i tihim zavetom:

Da se više nikad ne zaboravi.

*Prof. dr Dragan Mitić