U ponedeljak sam, kao dobar domaćin, dobio ,,domaći zadatak" da svratim na pijac.

Odlasci tamo su mi uvek bili zanimljivi i vraćali me u detinjstvo, kada sam sa majkom svake subote išao ,,da pazarimo"!

   Kao novinar, posebno u prvim godinama,  bilo mi je zadovoljstvo  kada bi mi TGP dao zadatak, govoreći, da svako ne ume da napravi dobru reportažu sa pijace.

   Zaista mi je i kasnije, kada je brada počela da mi menja boju, baš bilo lepo kada razgovoaram sa tim ljudima tamo.

   Da budem iskren  te žene tamo me znaju, skoro da nema subote da ne idem da ,,po spisku" nakupujem sve što je potrebno u kući.

    Ha , ne samo da me znaju, već odmah krenu u priču.

Tako je bilo i ovog ponedeljka, bio je 13. novembar.

 Njih dve, kominice , tezga preko puta tezge.

 Ova nešto starija , prvomajka zove se Negica Lilić. Ova druga , nešto mladja je Radmila Vidanović, Gnjilčanka.

 I jedna i druga radile su u Prvom maju.  

Radmila je nasledila majku na pijaci . I ona je izašla iz Prvog maja. Školovala je  ćerku  koja je završila  Višu Medicinsku školu u Nišu. Ona nije proizvodjač, radi kako sama kaže ,,kupujem prodajem". Njoj je Prvi maj ostao dužan. Pominje advokate i ,,Muru"

 Negica  posebno tuguje za ,,najboljom fabrikom na svetu", kako su je ,,prvomajci" znali.

 Uvek su se te spontane, najinteresantnije  priče čule na pijaci.  Uvek sam ih sa interesovanjem slušao. Uvek je bilo i biće i ono ,,što je nama jeftino, na gradžanje je uvek bilo skupo"!

Bilo je još tema, ali o tome sutra. Izbegavao sam da ,,diraju" u politiku, nije se baš moglo. Jedna nije zadovoljna načunom grejanja, stanuje u prvomajskoj zgradi, druga se kaže godinama sa komšijama tuži s Deponijom.