Kolumnista i pisac Teofil Pančić preminuo je posle duge i teške bolesti u Novom Sadu, objavila je redakcija magazina Vreme.

Pančić je bio redovni kolumnista Vremena od 1993, aktivan kao književni kritičar i urednik kulturne rubrike.

„U zanatu koji umire u direktnom prenosu, on je uporno dokazivao da će možda, jednom, nekada, nekim čudom, profesionalno, vrhunski pisano novinarstvo preživeti.

„Teofil je posvetio život onome što odavno nije na nekoj ceni, te je i zbog toga, bio je džentlmen. Voditi unapred izgubljene bitke, posebno na postjugoslavenskom prostoru, moralni je zadak koji je izvršavao sve dok ga duša nije napustila", kaže Emir Imamović, pisac i nekadašnji urednik bosanskohercegovačkog nedeljnika Dani za BBC na srpskom.

Gromobran i radost

Rođen je u Skoplju 1965. godine.

Kao dete vojnog lica, deo detinjstva proveo je u Pirotu, a potom se seli u Zagreb, grad koji ga je formirao.

Od ranih 1990-ih živeo je na relaciji Beograd – Novi Sad.

Emir Imamović ukazuje da je Pančić govorio „kako čovek može imati samo jedan dom, a kada ga napusti sve ostalo su mu - stanovi".

„Njegov dom je bio Zagreb iz kojeg je otišao, kada je od onoga što je pisao, postalo važnije njegovo ime i prezime.

„Tako je hrvatsko novinarstvo prvi puta izgubilo Teofila Pančića, a srpska javnost dobila nekoga ko je uvek spreman da pljune istinu u oči i zbog toga, uz ostalo, bude pretučen", kaže ovaj pisac.

Teofila Pančića krajem 1990-ih upoznaje filozof Ivan Milenković koji, za BBC na srpskom, kaže da je reč o jednom od najpametnijih ljudi koje je upoznao.

„Nisam više naučio kao što sam od njega, a da je moja generacija - to je čudno i neverovatno.

„On je na jedan specifičan način uspevao da spoji svoj javni lik sa privatnim", dodaje njegov kolega iz Vremena.

Za prijatelje koji su bili javne ličnosti, Pančić je, kaže Milenković, bio vrsta gromobrana, jer se vrlo često sve svaljivalo na njega da bi njih promašilo, a u intimnoj sferi „za nas je predstavljao radost".

Duhovitost i neponovljiva rečenica

Teofil Pančić objavljivao je tekstove i kolumne u mnogobrojnim medijima među kojima su: Slobodna Evropa, Jutarnji list, Naša Borba, Autonomija, Republika, Globus, Dani, Sarajevske sveske, Dnevnik, Nezavisni, Vojvodina, Pobjeda, Monitor itd.

Govorio je da jugoslovensko nasleđe i dalje živi i traje u kreativnom smislu, a da je u društvenom, kulturnom i političkom najprogresivnije".

Smatrao je i da postoji jugoslovenska književnost i da će je biti i u budćnosti, „zvali je ili ne zvali tako",

„Jezik je kao voda, uvek nađe put", izjavio je 2019. godine.

Autor je više od 20 knjiga, mahom zbirki eseja, među kojima se izdvajaju: "Urbani bušmani", "Čuvari bengalske vatre", "Osobeni znaci" i kratki roman "39 dana juna".

Dobitnik je brojnih domaćih i regionalnih nagrada, kao što su "Jug Grizelj", "Vitez poziva", "Srđan Aleksić.

„Slobodno mogu reći da je bio veliki pisac, iako je 99 odsto energije i snage ulagao u tekstove koji su se objavljivali u novinama.

„Teofilovi neologizmi, kalaburi, igre reči ušle su čak u naučne knjige, a proučavali su ih ljudi poput profesora Ranka Bugarskog koji su se bavili jezikom", ukazuje Milenković.

Duhovitost kojom je plenio Pančić učitavala se u njegove tekstove, ali se se možda najviše izdvajao po neponovljivoj rečenici, kakvom niko nije pisao na ovom jeziku, dodaje.

Odlazak Teofila Pančića prkosi paroli da nema nezamenljivih, stoji u saopštenju nedeljnika Vreme.

Nekoliko godina je bio predsednik žirija za prestižnu Ninovu nagradu.

„Za Teom mogu plakati sa obe strane granice i između, u Bosni i Hercegovini, u kojoj je, barem u nekim njenim delovima, i likom i delom zastupao ono što je kontraevolucija mrvila", kaže Emir Imamović.

Njegov kolega Milenković kaže da iza Teofila Pančića nisu ostale rupe, već krater, koji možda i ne bi trebalo popunjavati.

„Da bismo znali ko je tu bio i zbog čega", zaključuje.