Bio je 26. maj kada sam prošetao do Sopotske petlje. Brojao sam autobuse za istoriju. U povratku, nisam mogao, a da ne svratim na mesto tragedije.

Ali, pre toga...

Da li treba podsećati posebno? Bio je 25. decembar, oko 16:40. Na železničkoj pruzi Pirot - Niš dogodila se teška saobraćajna nesreća. Iskliznule su četiri cisterne.  Amonijak je iscurio iz jedne i nastala je tama. Dva čoveka, nedužna, izgubila su živote.

Dugo je trajalo podizanje i izvlačenje cisterni.

NAJNOVIJA VEST! Dvadeset drugi dan! Podignuta i poslednja cisterna (br.12)

................................................................................ 

Da se vratim na mesto događaja. Kiša samo što je prestala. Neko loše raspoloženje me obuzimalo. Proleće, miris jasmina. Nišava se sakrila tamo iza grmlja.

Ne pomaže!

Na mestu tragedije i dalje sve isto, kao kada sam bio u martu.

Na njivi, koja je dalje, počelo je da niče. Tamo gde su cisterne pale nema ničeg, utabana zemlja. Posečeno nekoliko stabala.

 I... pogledajte šta su ostavili.

Ne znam zašto je to tako? Da li se čeka početak radova na rekonstrukciji pruge, da li će neko da dođe da pokupi pragove i obezbedi sebi grejanje, možda ovi što sakupljaju sekundarne sirovine, da iseku i odnesu šine (kakva ideja), tek, ovako je ružno i tužno.

I još ovo, da li nemamo osećaj poštovanja, tek nema ničeg da bi označilo da se ovde dogodila tragedija ili ispod nadvožnjaka gde je turski vozač izgubio život ili tamo, na putu za Pirot, gde je naš čovek iz naselja iznad pruge ostao zauvek!