U našem poslu je najbitnije da vam ljudi veruju. Da vas prepoznaju, ne po imenu i prezimenu, mediju za koji radite, već po načinu rada, nastojanjima da sve što uradite bude istinito, profesionalno uradjeno.

   Sve ostalo dolazi kasnije.

……………………………………………………………………

  Nisam slučajno ovako počeo!

  Sećanje na one "krupne" dogadjaje.

 Krajem 2019. godine gorela je Stara planina. Pokušali smo, s obzirom da su "glavni" ćutali da sa terena imamo svakodnevno informacije.

Rekli su unosimo paniku.

Februar 2020.Svinjska kuga. Berilovac, Izvor, Krupac, Poljska Ržana. Poubijane svinje, prasad od devet dana. Plakali su ljudi. Ta zabrana čuvanja stoji i dalje.

I tada su rekli da uznemiravamo ljude.

U martu 2020.  ščepala  nas je  pandemija.  Ljudi uplašeni, tražili su nekome da veruju. Ostali mediji koji se hrane od narodnih para,  radili su samo kada bi direktori nešto se smilovali da kažu.

Ponovo nismo valjali.

 Ti koji su nas označili da unosimo strah medju ljude, svesno su pokušali da zaustave istinu.

O tada do danas, u tom tunelu tišine, selektirane istine, otvorili smo sve prostore našeg Portala i prepustili ih ljudima da se žale, pitaju, traže rešenja. Istina na kraju tunela svetlucala je zracima našeg Portala.

 I tada, 22. febrara , tamo na ispusnom kanalu  HE Pirot utopila se devojčica. Nešto kasnije i mladić Masher Malikzad, nepunih 19 godina iz Avganistana.

Nije bilo dana da nismo reagovali zahtevajući da se poštuje režim rada.

Gde sve nismo bili pored Nišave, šta sve nismo napisali, svake subote slali poruke sa kanala, otvorena pisma.

Užasno neko ćutanje , kao da se ništa nije dogodilo.

     Novinari drugih pirotskih medija, bili su na oktrivanju spomen ploče i - nekakvom performansu pre neki dan. Za sve ostalo – tišina.

     I tada smo optuženi da  unosimo nemir medju ljude.

    Uz sve to, sve ovo vreme, na stotine mejlova, pisama, telefonskih  poziva, poruka.

Poplava! Silazili smo ljudima u podrume, u dvorišta, u sobe. Slušali tugu. U Blatu , ove zime  na svaki poziv meštana bili smo na  poplavljenom regionalnom putu, u njihovim poplavljenim dvorištima.

       I ponovo nismo valjali!

…………………………………………………………….

  Ovo je  moje  podsećanje, u najkraćem,  na užasno tešku prošlu godinu. Na  mnoge muke ljudi koji su i tada, al ii ove zime i proleća, ovih letnjih dana, nastavili da traže  svetlucave zrake istine , kako bi olakšali život.

  Danas sam, ponovo, sedamnaesti put, bio pored ispusnog kanala.

  Mirno. Nema velike vode. Nišava se , tako sam je doživeo, prosto poigravala u brzacima , oslobodjena hladne bujice , koja je oterala sve one koji su joj neizmerno pripadali.

Baš tako.

  Radujem se  što sve više ljudi razume naše poruke i želi da podigne glas, da gradjanski, na civilizovani način, zatražimo da se  ponovo  radujemo  našoj  reci  za koju smo vezani i koja pripada  svima nama.

 Od Misirlićevih lipa do današnjih dana!