Juče sam prvi put bio u Osmakovu. Sećam se da sam u Gimnaziji imao neke drugove iz ovog sela. Propustio sam tada priliku da za slavu budem njihov gost.

Kada sam, juče ušao u ovo selo, shvatio sam da sam pogrešio pre mnogo godina. Interesantno selo.

Ruku na srce, do Vraništa je put okej, ali je mogao kada je radjen da bude širi. To sam rekao Novici Zlatanoviću, koji je dugo u ovom poslu. Od Vraništa prema Osmakovu loše, baš loše. U selu deo je pod oronulim asfaltom, a dalje kamen, pesak koji je voda posle kiše nanela.

Osmakovo je nekako "šćućureno" izmedju šumovitih brda. Prava vazdušna banja. Deluje nekako pritajeno. Glavnom seoskom ulicom prodje retko po koji čovek. Stariji ljudi. Nije mi uspeo snimak. Razgovarao sam sa jednom bakom, ima 83 godine. Česta priča. Živi sama. Sin u Pirotu. Jedno parče zemlje "četri na četiri" na uzvišenju iskoristila je da napravi "malu gradinu". Zna se paradajz, paprika…

Bez orijetnacije, ne znam na koju stranu se pruža selo, krenuo sam putem uzbrdo. Sreo sam jednu ženu, delovala mi je upravo tako što sam i saznao. Živi u gradu, a u Osmakovo dolazi povremeno. Voli selo, uživa kada je ovde. Porodica je naravno u Pirotu. Imaju kuću od čvrstog materijala.

Još jednom sam se danas, po ko zna koji put uverio, da treba da obilazimo češće pirotska sela. Ubedjen sam da ćemo tada shvatiti mnoge životne vrednosti, ali i ono drugo, da ćemo razumeti veliku razliku, prednosti i mane i da će nam tada život u gradu biti mnogo jasniji.

Ovo je moj utisak, a vi analizirajte za sebe, zašto sam sve ovo rekao. I naravno kakva vi iskustva imate.

Nebojša Mladenović je “kmet”, kako neki zovu, dakle, predsednik Saveta Mesne zajednice. Kratko smo govorili o sanaciji puta, a više o drugim potrebama meštana.

Dolazi lepo vreme. Da vam mnogo ne obećavam, posla je previše, ali nastavićemo. Nema života bez bogatih ljudi na selu!