Uvek su mi poseban izazov bile reportaže sa pijace. Taj "običan svet", te sudbine koje svako nosi u sebi, žive svakodnevno, pomešane uslovima, hladnim vremenom, kišom, visokom temperaturom...

Ima ih različitih. Neki dolaze iz leskovačkih sela, ima iz grada i okolnih naših naselja. Neki ispucalih ruku, poljoprivrednici koji su od jutra do mraka u polju, da bi to zrelo voće, povrće, turšije i još mnogo toga, tu muku njihovu, izneli na tezgu u želji da prežive.

Prošle subote, negde pre dva, iskoristio sam ponovo priliku da "po spisku", nakupujem sve što mi treba, ali i da proćaskam.

Najpre majka i ćerka. Nešto su od robe vraćale u kamion. Devojčurak, pretpostavljam, dolazi na ispomoć. "Odakle ste", pitam, mada pretpostavljam odgovor:

Iz Stajkovce. To je kod Leskovac...

Da priznam, volim one stare specijalitete. Čvarke, pihtije, švarglu, da ne nabrajam. Podseća me na detinjstvo. Majka je uvek govorila:

Kupujem uvek  od "poznate žene", lepše "od poznatu ženu"!

 Uh, pihtije...

Tamo na kraju pijace, sakriven u uglu, štitio se od vetra sedi stariji čovek. Kroz razgovor saznao sam detalje koji su me uznemirili.

Većina nije htela da priča. Negoduju zbog uslova, povećanja cena. Hladno je! Sećam se, napraviše zatvorenu pijacu u Pazaru. Nikome nije odgovarala.

Svi pominju subotu i komšije koji dolaze. Postali su glavne mušterije, kažu!

Sada se čeka konačno preuređenje pijace u Tijabari.

Da kažem svoj stav. Taj deo grada od Škole "Sveti Sava" do Guševice treba preurediti.  Kakva je to mogla da bude Baš čaršija ili nešto slično!

Šta mislite?!