Svaki dan proveden na Staroj planini za ljubitelje prirode predstavlja nešto posebno. Ova tura koju smo prešli pre par nedelja, iskoristivši praktično poslednje tople dane, jedna je od najlepših ali i najdužih koje mogu da se savladaju za jedan dan.

Kreće se iz sela Dojkinci i u samom startu sledi jak uspon ka Pakleškom vrhu koji se nalazi na 1300 m. Ovaj uspon predstavlja praktično i najzahtevniji deo, jer se nakon toga krećemo visoravnima Stare planine sa blagim usponima i spustovima, bez značajnijeg napora. Krenuli smo rano, po mraku, zbog dužine relacije (34 km) i skraćenog dana. Negde na pola uspona sunce je počelo da priređuje spektakl boja, izlazeći lagano iznad planina na horizontu, a sam izlazak smo dočekali na prelepom letnjikovcu na Pakleškom vrhu, sa pogledom na Dojkince, Rosomački vrh i okolne vrhove stare planine. Uspon do ove tačke traje oko 45 min.

Nakon kraće pauze nastavljamo dalje ka Vrtibogu, na kome se nalaze beskrajni, nepregledni pašnjaci i zgrade koje su se koristile dok je ova oblast bila puna stoke. Danas, iako je pogled fenomenalan i impozantan, slika je tužna, jer su pašnjaci napušteni i zgrade oronule.

Put dalje ide ka Mramoru, jednom od najbolje pozicioniranih vrhova, praktično u srcu Stare planine, sa odličnim pogledom na okolne vrhove, visoravni i doline. Ovoga puta, između impozantnog Midžora i Babinog zuba, uspeli smo u daljini da vidimo i Rtanj, koji je izranjao iz magle u daljini. I na Mramoru se nalazi lep letnjikovac, tako da je idealna pozicija za doručak i kratak predah sa pogledom.

Nakon Mramora nastavljamo dalje prema Bratkovoj strani i Krvavim barama, pri čemu se otvara pogled na nove vrhove, Vražju glavu, Tri čuke i Kopren. Odavde kreće spust, i put dalje vodi kroz Ravnu goru do uvek fenomenalnog Arbinja.

Arbinje je lepo u svako doba godine. Ovoga puta smo malo zakasnili za "boje jeseni" jer je lišće bilo već opalo, ali su tu slapovi Dojkinačke reke i vodopadi koji su uvek prelepi. Put kroz Arbinje je dosta sređen u odnosu na prethodne godine (pre svega da bi se lakše spremala drva za ogrev, ali svejedno), tako da se ova oblast može obići i iole višim putničkim automobilom. Dok smo stigli do Tupavice, koja je u ovom delu godine i nakon suše bila na svom minimumu, već nas je uhvatio ponovo mrak, tako da smo ostatak puta, kao i pri polasku, prešli koristeći lampe.

Sve u svemu, odlična tura, koja osim velike kilometraže nije previše zahtevna. Još jedna od karakteristika staze je da nema kleke (sada već zaštitnog znaka Stare planine), ili je bar nema u meri u kojoj je ima oko Koprena i Srebrne glave, tako da je šetnja zaista prijatna. Ko se je našao u sred polja kleke bez mogućnosti da ide okolo razumeće o čemu pričam. Zvog svega ovoga, tople preporuke za ovu turu za sve ljubitelje prirode i Stare.

MIloš, Aleksa, Šilja i Nikola

*Tekst i foto: Nikola Spasić