Do sela Dojkinci stiže se tesnim krivudavim, ali asfaltnim putem. Vozi se obazrivo, jer je za mimoilaženje sa vozolom iz “suprotnog pravca” potrebna dobra saradnja dva vozača. Prolazi se kroz skoro prazno selo Brlog gde skoro ne videsmo ljude. U Dojkincima, bilo je nešto drugačije, mada vreme je poljskih radova , ono malo starina negde su u polju. Na kraju sela dočekao nas je pas čuvar. Kampovi bez pasa ne mogu!

Pirotska NVO “Pirot E publika” opravdala je svoj naziv da je Pirot (E)vropski grad, deo globalnog sveta, gde dolaze mladih sa svih strana. Kamp sličan svim kampovima u planini:

A onda, razlegla se priča, nadjačala ,,brbljanje,, Dojkinačke reke. Čuo se smeh, svetlucao osmeh sa njihovih lica. Ona sa Sicilije, on i ona Mekodonci, ona iz Irske . Nije bilo teško da se razumemo! Ljudi smo!

Kuhinja, kao u svakom kampu. “Dobro uredjeni haos” ali, kuvarima to ne smeta, naprotiv.

Jedan od vrednijih, zamislite došao je čak iz Jamajke, zove se Majkl. Kupus salatu “kao matori” pravili su Piroćanka Dragica i Igor sa Kosova. Naš Aleksandar je glavni kuvar i “desna ruka” Nemanjina, koji je tog dana bio u Pirotu!

Neki prividni mir osećao se u kampu. Bilo je pretoplo. Vir Dojkinačke reke bio je pravo mesto za spas. Dok ručak ne bude gotov. I sve tako do utorka , kada će se rastati . Pirot i Srbija sa njima će u svet. Pamtiće nas , verujemo, po lepom! Sasvim dovoljno!