Nisam nijednog trenutka, jutros, dovodio u pitanje da li ću I pete subote otići tamo gde je nestao jedan nedužni mladi život. Nisam bez obzira na to, što neko gore ne smatra da , makar iz pijeteta, treba nešto raditi, pokušati, kazati, kako bi pre svega roditeljima ,sestri, rodbini, nama Piroćancima utolio tugu, nezadovoljstvo, nersapoloženje.

Dok sam dolazio, dole nije bilo nikoga, osetio sam neku borbu u sebi. Od rezigniranosti, besa, do nekog prvi put doživljenog osećanja, pitanja samom sebi:

- Zašto to baš ja, kada drugi novinari i ,,novinari,, ćute, zašto baš ja kada se peticija negde izgubila, zašto baš ja, kada čak I oni koji šetaju gore okreću glavu…

Ne znam zbog čega se sve to u meni lomilo I ne znam zbog čega se prvi put pojavilo. Možda zbog tog ružnog neverovatnog ponedeljka tamo u tom Višem sudu, ili zbog zatamljene svesti onih koji bi trebalo da pokažu upravo suprotno.

Napunilo se ironijom sve to , ljudi nastavili svojim namerama, zaboravili su valjda, ili odagnali , oterali od sebe tu zlu pomisao da se to što se desilo ocu Goranu Mančiću, njegovoj starijoj ćerki , ta bol koja je postala deo njihovih života, da se neće više nikome desiti.

Neka da Bog da bude tako!

Kada sam posmislio da niko neće doći, mada je nešto manje ljudi prolazilo nego ranije, niz kej dodjoše dvojica. Ne znam ljude. Jedan nije želeo , drugi je ,,otvorio" srce.

Pre neki dan razgovarao sam u Presingu s Vladanom Vasićem. Bila je to otvorena rasprava. Neki su mi i prigovorili zbog toga. Podsetiću.

Obećao je gradonačelnik da će doći. Poslao mi je poruku, izvinio se, pojavili se iznenadni gosti .
Okej, biće vremena.

U odlasku sam se ponovo mučio sa samim sobom. Pokušavam da se odupirem, da se ne desi ono što se obično dogadja i na šta ,,igraju,, često oni koji izbgegavaju da reše problem.

- Pustite, neka se zaboravi !

Neće se gospodo zaboraviti, bar dok mogu da dodjem do kanala i dok se nešto ne promeni. Za sve ostalo i za komentare, podršku, peticiju, nečujni dolazak ovde , ne želim i neću više da razmišljam.

Jednostavno, ne umem i neću tako!