Od nedelje 25. decembra, od železničke nesreće kod Sopota, kada su iz šina teretnog voza na relaciji Dimitrovgrad – Niš, iskliznule četiri cisterne, od kojih je iz jedne isparavao amonijak što je izazvalo katastrofu na delu Koridora 10, Alternativnog puta Pirot – Niš i na putu Pirot- Knjaževac, OVO JE PRVI TEKST KOJI PIŠEM IZ REDAKCIJE.

Da dodam, dvojica su izgubila život, jedno lice je prebačeno u Nišku bolnicu, a pedeset je zatražilo pomoć u Bolnici u Pirotu, od kojih je desetak hospitalizovano.

Prvih dana interesovanje je bilo veliko. Brojne televizije, agencije, portali, iz Srbije, ali i Hrvatske, Nemačke, BBC, SAD, Bugarske, Grčke, zvali su svakodnevno našu redakciju.

Svima, osim jednom mediju, izlazili smo u susret. Bila su to živa uključenja, snimljene izjave, dolasci novinara i kamermana kod nas. Često smo nekim medijima slali naše objave.

 Posle konferencije za novinare, kojoj je prisustvovala ministarka Irena Vujović, interesovanje se drastično povećalo.

Uz sve to, na stotine naših sugrađana, naših ljudi iz inostranstva, iz Kanade, SAD, naša dijaspora u Francuskoj, mnogi, zvali su, interesovali se i zahvaljivali zbog objektivnog izveštavanja i praćenja događaja sa lica mesta.

…………………………………………………………………

Sve to je prošlo, Pirot je polako padao u drugi plan jer su se pojavljivali novi događaji, što je potpuno normalno.

Ne bih rekao da važi ono "svako čudo" tek, nekako, to moram da kažem Piroćanci su ostali sami. Ne bih rekao prepušteni sami sebi, ali…

Vladan Vasić, gradonačelnik i komandant Štaba često se nalazio u neugodnoj situaciji, jer je Grad Pirot u prvom naletu i kasnije učinio sve da bi zaštitio svoje građane.

 Od tada, rekao bih od trenutka kada je počelo uklanjanje cisterni sa pruge svi su zaćutali. Svakodnevni odlasci na lice mesta, donosili su mi različita iskustva. Od bezobzirnih zabrana, drskih razgovora sa uvredama, do postavljanja traka, kako ne bih prolazio, do pretnji zatvorom.

 Moje pitanje bilo je jasno.

 Da li se to ovi ljudi toliko brinu za moje zdravlje ili im ne odgovara da se saznaju njihove dileme?

 A dilema je bilo i dalje ih ima.

 Mediji iz Srbije su se bavili potonulim splavovima, izjavama i obilascima predsednika, Novom godinom, poplavama u Japanu…

 U dva navrata čitali smo izjave Gorana Vesića, koje su u odnosu na događaje obično kasnile po dan, dva. Praznik, tako sam to objašnjavao.

   Najteže je bilo onim ljudima koji su od ranog jutra, do sumraka, pod maskama s bocama na leđima pokušavali da razdvoje cisternu na pruzi (označavao sam je brojem devet, da vam bude lakše) od pale prve cisterne (br .10) prema Staničenju.

 Radili, pojavljivao se amonijak, bežali, vraćali se i tek posle 48 sati uspeli da uklone ( br .9) i oteraju do Staničenja. Sve cisterne iz Staničenja odvožene su put da li Smedereva, Šapca, bilo je manje bitno, ali je bilo važno da su bile pod kontrolom pripadnika Policije zbog provera koje je naložila tužiteljka.

 To se isto desilo sa cisternama koje su bile u Pirotu i koje su "pod ključem" u Dimitrovgradu.

I sada je nastala najveća dilema.

 Kako ukloniti cisterne. Detalji su različiti i ako bi ih navodio, trebalo bi mi dosta vremena. Podići ih a onda isprazniti, cisternu koja curi ostaviti, istočiti je u kamionske cisterne ili i nju "staviti na noge".

 Posle prekjučerašnjeg dolaska velike svite iz Beograda, predstavnici ministarstava, posle kojih je Vladan Vasić izašao pred novinare, umesto da izađe neko od predstavnika dva, tri ministarstva, koji su bili tamo i uzme u ruke "vruć krompir"! Na licu i u rečima Vladana Vasića osetilo se neraspoloženje (divna reč, u odnosu na to kako se osećao).

Ljudi su otišli, naravno da nisu stigli gladni u Beograd, a ostala grupa ljudi koju je Vladan nazvao "MINI OPERATIVNI ŠTAB"!

 Na čelu je naš Dejan Tošić načelnik MUP-a Pirot, zatim predstavnici Infrastrukture Železnice Srbije, Azotare Pančevo, firma Tekon i Eliksir, Kargo Srbija.

 I tada je krenula neizvesnost. Nama, običnim smrtnicima, koji su ostali da žive u Pirotu, jer nemaju drugi grad,  postajalo je sve neizvesnije šta će ovi ljudi dogovoriti.

 Danas je treći dan kako se dogovaraju.

 Znamo da su juče građevinske ekipe Infrastrukture Železnice Srbije radile na kontroli pruge do prve pale cisterne prema Staničenju, možda i ispod cisterni, ne znam. Za to vreme dva puta se sastančilo. To smo videli po vozilima koja su parkirana, a koja smo upoznali.

 Danas će se ponovo raditi na pruzi.

 Danas će ponovo zasedati ovaj (mini) Operativni štab.

 Danas će oni ponovo dogovarati i tražiti najbezbednije rešenje. Čuli smo nezvanično da je došla neka stručna pomoć sa strane. Ako je pomoć - Nije im lako!

…………………………………………………………………

Šta je, ljudi moji, problem? Nevolja je u tome, što kao pas tragač obijam zabranjene puteve, razgovaram sa dobrim ljudima koji mi po nešto kažu, onaj dan sam ponovo išao do mesta gde sam našao preminulog čoveka, sretao neke ljude sa dronom  koji su mi snimili, neke fotografije sa lica mesta.

 I sve to "na mišiće" sa puno uznemirenja.

Za to vreme ostali su citirali izjave Vladana Vasića od pre dva dana, ili prenosili ohrabrujuće poruke Gorana Vesića, koje su još bajatije od Vladanovih.

Nama je gospodo "štabovci", nama uplašenim Piroćancima, potrebno da svakog dana u neko vreme, koje vama odgovara, kad padne mrak recimo, izađete pred narod, ne pred medije i kažete:

 Teško je, dogovaramo se, tražimo rešenje. Amonijak curi i dalje. Zavisi širenje od pritiska, od pravca vetra , lak je ide u visinu. Ako ste osetili , ipak se udaljite, mada je to u manjim procentima…

Kažite nešto, makar i zapretili zatvorom, ako se novinar interesuje za istinu.

 Ovako kako radite, pohvaljujemo za trud, ali za istinu koju treba reći narodu, to i dalje NIJE DOBRO!

…………………………………………………………………

 Da budem ličan, jer svako snosi ličnu odgovornost, na neki svoj način u prilici sam da skoro sve znam.  Ali to nije dovoljno. Nije zbog toga, što treba uposliti i ostale kolege, da nešto rade i da se vesti , istina o tragediji brže širi Evropom.

 …………………………………………………………………

 I na kraju, znam da  tužiteljka radi svoj posao i da bi trebalo da se uskoro javi, makar sa prvim nalazima!

............................................