Kada me je prof. dr Dragan Mitić zamolio da napišem pogovor za njegovu knjigu, imajući u vidu moje ranije objavljene komentare njegovih eseja, prihvatila sam taj poziv sa posebnim osećanjem odgovornosti. Tokom čitanja i rada na pogovoru, međutim, preda mnom se postepeno otvarao širi pogled na celinu knjige. Tako je, iz tog prvobitnog zadatka, nastao i ovaj lični osvrt na delo koje zavičajno pamćenje pretvara u živu priču o prostoru, ljudima i njihovom trajanju.

Kao čitateljka iz Švajcarske koja sa svojim suprugom, čije je poreklo takođe iz Ponišavlja, budno prati dešavanja u otadžbini i redovno čita blog „FiligranIja duše Ponišavlja“, znam koliko nama u dijaspori srce brže zakuca kada se pojavi rad od velikog značaja, kakav je nova knjiga prof. dr Dragana Mitića. Svako delo posvećeno očuvanju kulturne baštine našeg zavičaja donosi istinsko duhovno i emocionalno okrepljenje i doprinosi celovitosti našeg bića.

U tom duhu, knjiga „Palanka mi se u krv rascvetala“ svojim intenzivno emocionalnim naslovom sugeriše da je u pitanju tekst koji budi svest, savest i ljubav. Tako se ovo delo pruža čitaocu kao dragoceni dar — kao ruža koja treba da se probudi i procveta u samoj krvi onoga ko je čita.

Knjiga je sazdana od eseja-pupoljaka koji u okviru istorije, kulture, religije, književnosti i ekologije pokreću proces unutrašnjeg buđenja, čineći da čitalac postane neraskidivi i kucajući deo tog istog zavičajnog rascvetavanja. Tu organsku povezanost sa zavičajem, to neprestano kolanje kroz krvotok, i te kako prepoznaju i osećaju ljudi koji žive u dijaspori.

Vođen tim unutrašnjim krvotokom, autor pokazuje da Bela Palanka za njega nije samo obična geografska tačka na putevima, već složen prostor kroz koji su prošli vekovi, ljudi, vojske, bogovi, sveci, zanatlije, pesnici i čitave generacije čiji se tragovi u kamenu, vodi i sećanjima ukrštaju i povezuju.

Ovim zavičajnim književnim tkanjem struji plemenita spoznaja: Bela Palanka nema potrebu da izmišlja sopstveni identitet — ona ga već vekovima čuva u svom genetskom kodu, čekajući samo trenutak da ovim esejima bude izveden na svetlost dana. Profesor Mitić sa zadivljujućom nadahnutošću razgrće drevne taloge ovog tla, pri čemu posebno mesto i duboki pijetet daruje Svetom Niketi Remezijanskom, čije krstonosno delovanje vaskrsava ranohrišćansku zoru ovog kraja i otvara domen religije i duhovnosti.

Pod profesorovim istraživačkim perom, hladni antički spomenici postaju živi spomenari o ljudima koji su na ovim raskršćima verovali, sanjali i gradili svoje unutrašnje svetove. Na stranicama koje oživljavaju stara vojišta, istorijski puls nastavlja da treperi kroz toponime, oronule mostove i sećanja koja prkose zaboravu.

Istovremeno, u zapisima o Vilinoj reci, Nišavi, Vrelu i Banjici, autor otvara ekološki domen u kojem sama priroda prerasta u sveto mesto kulturnog pamćenja. On nas opominje da usahnuće jednog izvora ili zavičajne staze nije puki fizički gubitak, već ranjavanje onog istog bića u kojem zavičaj treba da cveta.

Pružajući ruku mermernom Heraklu i Tračkom konjaniku, profesor Mitić raskriva svoj suptilni dar — on odbija da ostane zarobljen pred usamljenim predmetom, već u malom arheološkom fragmentu otvara prozor u jedan veličanstveni, danas gotovo zaboravljeni duhovni univerzum.

Ovaj sveobuhvatni zavičajni kosmos na poseban način se ogleda i u domenu književnosti i novije kulturne istorije, gde naročit značaj pripada časopisu „Navissus“.

U autorskom viđenju profesora Mitića, ovaj časopis nadilazi okvire običnog istorijskog svedočanstva i postaje zadivljujući simbol vremena u kojem je jedna mala sredina smogla snage da iznedri sopstveni kulturni prostor.

Taj plemeniti književni poduhvat mladih ljudi — koji su u oskudnim materijalnim prilikama, vođeni čistim entuzijazmom, sami stvarali, ilustrovali i povezivali stranice — ostaje večni dokaz da plodnost jedne sredine ne određuje broj njenih stanovnika, već snaga vere da vredi stvarati i ostavljati tragove.

Iz tog lokalnog, a po svojoj suštini univerzalnog primera, profesor nadahnuto upreda svoju nit ka sadašnjici, opominjući nas da zajednica najpre mora spoznati lepotu onoga što ima u sopstvenim korenima, kako bi doživela svoje puno stvaralačko rascvetavanje.

Iako zavičajnim nitima i ovim unutrašnjim krvotokom duboko utkana u tlo Ponišavlja, poruka ove knjige daleko prevazilazi lokalne međe, jer gotovo svaka sredina pod ovim nebom skriva svoje zaboravljene izvore, usahle reke i nestale mostove.

Ova knjiga, međutim, ne skriva svoje trnje; kroz njene stranice provejavaju i oštrice blage, opravdane kritike. Ali, to je trnje koje ima svoju jasnu svrhu — ono je duboko svrsishodno jer služi uzvišenom cilju zaštite i očuvanja naše kulturne svojine od zaborava i nemara.

Zato ova sazrela svest ne nudi unapred pripremljene, lake odgovore; ona pred čitaoca postavlja sudbinska i bolno važna pitanja: šta ćemo učiniti sa nasleđem koje nam je povereno, hoćemo li prepoznati neprocenjivu vrednost zavičajne priče pre nego što utihne glas njenog poslednjeg svedoka, i da li ćemo umeti da od prošlosti sazdamo znanje, a od znanja uzdignemo sopstvenu samosvest?

Najdublja vrednost Mitićeve knjige leži u njenoj sposobnosti da pokrene to sveopšte rascvetavanje — da vrati vidljivost onome što je postalo nevidljivo i da ponovo daruje moćni glas onome što je odavno zanemelo.
Kada se to zavičajno pamćenje kroz ovu knjigu konačno probudi i rascveta u krvi, ono neminovno prerasta u čistu samosvest, a samosvest se pretače u moralnu odgovornost. Na svom najvišem nivou, ta odgovornost se preobražava u ljubav kao vrhunsko osećanje — onaj konačni domet bića koji se više ni u šta drugo ne može pretvoriti, jer je sama po sebi i početak i kraj svega. Snaga te ljubavi otvara jedini siguran put ka budućnosti.

Na samom kraju, profesor Mitić nam u amanet ostavlja ono najvažnije, ključno pitanje: šta ćemo danas umeti da vidimo, šta da uradimo i šta da ostavimo u nasleđe onima koji dolaze posle nas, kao dokaz naše aktivne ljubavi prema zavičaju?

*Mirjana Prokić