Većina vodopada u Srbiji nalazi se upravo u našem okruženju, na našoj "Staroj" lepotici. Obišli smo ih mnogo, provlačili se kroz trnje, kleku, uz stene, strme litice kako bi došli do najzabačenijih skrivenih delova Stare planine a i okoline Vlaške i Greben planine. Mnogi od njih su bujični, aktivni uglavnom u proleće po topljenju snega. Svaki od tih vodopada, slapova ima svoju lepotu. Divlja Vurnja i bajkoviti Jarišorski do u toplodolskom kraju do Koprenskog i Propadle vunije, Orlovog kamena, Tri kladenca. Sve su to vodopadi redje posećeni zbog teškog terena kao i nepostojanja markacija. Ali takvi skriveni dragulji nas najviše i privlače. Jer na našu žalost oni najpristupačniji su uglavnom okruženi djubretom.

Jedan od takodje malo poznatih i posećenih je Jovički vodopad. Polazna tačka je selo Dojkinci na oko 38km od Pirota. Dalje makadamskim putem uz sada bogatu vodom Dojkinačku reku prema prirodnom rezervatu Arbinje. Od šumske kuće dalje kod prvog betonskog mosta treba skrenuti na levo ka vodopadu.

Jovički vodopad nalazi se ispod Krvavih bara visine nekih 45m. Voda ovog moćnog vodopada  juri niz strmu dolinu izmedju Malog i Golemog Jarišora. Bez obzira na mnoštvo kleke i izuzetno strmog terena kao i suve polegle trave koja kliza, okruženje oko vodopada se rečima ne može opisati. Stoletne smrče kao i sjajna stena Malog Jarišora na koju smo se popeli nakon posete vodopadu deluju nestvarno lepo. Kada smo prvi put posetili vodopad popeli smo se uz njega uz pomoć konopca, sada je voda još veća tako da smo taj deo sada zaobišli i pored još jednog manjeg vodopada na pritoci popeli se iznad.  Ispod vodopada je još jedno bajkovito mesto, uzdižu se stene velikog kamenog dvoraca okruženog zimzelenom šumom, čuveni Jovički kamen koji se vidi dole sa puta. Oko njega je još nekoliko kamenih figura koje samo priroda može da izvaja. A o pogledu na okolinu i da ne govorim, takodje ostavlja bez daha.

Nakon uživanja u vodopadu po prvi put smo rešili da se popnemo na stenu mali Jarišor. Nije bilo lako. Prvo je trebalo pregaziti kleku koja po neravnom terenu zna biti opasna jer se ne vidi šta je dole. Tako da marširanje treba biti oprezno kako ne bi povredili zglobove. A onda penjanje prema steni uz strminu hvatajući se za sve što je ispred. Svaki napor, svaka muka se zaboravi kada se izadje na vrh. Po prvi put gledamo vodopad sa ove strane dok nam je iza ledja greben Stare i čuvene Tri Čuke još uvek na mestima prekrivene snegom. A ispred prve čuke vidi se zgarište i kosturi izgorele kleke od nedavnog požara kao i skeleti zimzelenog drveća. Naspram nas tok vodopada Propadle vunije i do nje dolina Popove vunije. Ma jednom rečju raj. Sedneš na stenu i uživaš, opustiš dušu i zaboraviš na sve probleme koji nas okružuju.

Nakon dužeg odmora silazimo sa druge strane opet kroz kleku opet prema potoku kako bi nastavili uspon kroz šumu na Jovički kamen. Na same stene se osim posebne opreme ne može popeti ali to je izazov za neki drugi put...  Silazak sa druge strane kroz šumu do Dojkinačke reke i Arbinja. Dužina staze od samog sela do vodopada, Jovičkog kamena u oba pravca je oko 20km. Ali vredi se pomučiti...

Snežana i Nenad Lazić