Kada ovako, kao ovo pismo koje je stiglo juče tokom popodneva, stigne na naš mejl ili kao poruka, pokušavam da vas razumem  i reagujem kako bi se o problem čulo i bio dobar signal za nadležne da reaguju.

 Sinoć smo objavili pismo gospodje Slađane. Bio sam spreman da iste večeri odem. Mrak, rekla je nije vidljivo, sutra izjutra.

I, jutros rano sam naravno otišao. Preko mostića tamo gde je Panta pravio one kućice na drvetu, tu odmah desno, sačekala me gospodja Slađana Dimitrijević.

Krenuo sam nizvodno. Tamo gde je nekada voda tekla. Sve je zapušteno, vode nema već duže vremena. Inače, to je deo kanala koji je uzimao vodu iz Gradašničke reke.

  Dok sam išao do onih cevi, zvao sam uglas Zorana. Kog Zprana. Manića ili nekog drugog.

 Zoran se oglasio. Njegovo objašnjenje, to je ono ,,altera pars" čuti drugu stranu, zvučalo je drugačije.

 Vratio sam se do vodenice. Gospodja Sladjana bila je tamo, u društvu sa Milom Panajotović, izuzetnom osobom , kustosom u Muzeju. Najpre razgovor sa Sladjanom. Gde je istina. I komšija , koga se sećam, radio je u pekari, potvrdio je navode Sladjane Dimitrijević

 Podatke o staroj vodenkici dobio sm o Mile Panajotović. Živa enciklopedija

  Bila je tu i jedna baka. Ima 83 godine. Sve pamti.

……………………………………………………………………………

Eto to sam jutros doneo iz vodenice, jedine u gradu, stare još od vremena Turaka.

Naravno da nam ne pada napamet da budemo sudije. Ovaj problem treba da reše inspektori. Da se vide knjige u katastru. Gospođa Dimitrijević najavila je da će u ponedeljak doneti sve dokaze u redakciju.

 A potom, naravno, pitaćemo i one koji bi trebalo da kažu šta je u svemu ISTINA!

 Samo to!

Inače, vodenica, mlin, ne radi!