...Pričala mi je majka da sam, drugog dana posle porođaja, dobio visoku temperaturu i da su je druge žene na odeljenju tešile.

"Mlada si, ženo, če rodiš, ne sećiraj se po mlogo..."

Borba za mali život trajala je do jutra. Imao sam temperaturu 42. Na tren od...

Kada su lekari uspeli da spasu jedan život, iste te žene hrabrile su moju majku! "Ženo, spasiše ti deteto, da mu dadeš ime Živko..."

............................................................................................

Ime mi je dao moj kum, Nenad, Neško Jovanović tadašnji predsednik Suda u Pirotu, očev dobar prijatelj. I ja bih Ne - nad! S nadom ili bez nade, tek Nenad!

Bio sam mali, žgoljav, stidljiv. Majka prosvetni radnik, bdila je nad Milanom, Macom i nada mnom, sve nastojeći da budemo dobra, mirna deca. Da slušamo starije, da se obraćamo sa vi, da se ne tučemo u školi, da ne lažemo... igrali smo se uvek pred našom kapijom ili u našem dvorištu, samo da joj budemo "na oku"!

Otac Miroslav, za sve u Pirotu, kasnije i mnogo dalje, bio je Paun. Kada sam imao pet godina, poveo je Milana i mene prvi put na Stadion. Onaj stari, sa onim krovom od polomljenih crepova, daskama poređanim kao tribine. Nikada neću da zaboravim da smo se kao deca utrkivali da na pumpi ispred svlačionica, na ulazu u Stadion prema Senjaku, pumpamo fudbalerima vodu. Izlazili su peškirom preko kukova, s lavorom u rukama, drugim peškirom oko vrata i sapunom u lavoru, da se na pumpi kupaju!

Kada sam malo odrastao, igrao sam u pionirima, zatim u podmlatku Radničkog i malo u prvom timu. Na oca, govorili su. Paun to nije hteo! Valjda svestan svega šta bi me čekalo!

Dok sam polako postajao dečačić, slušao sam očeve priče o Omladincu, o njegovom odlasku u Beograd, o igrama u Jugoslaviji, o Moši, Tirketu... legendama fudbala protiv kojih je igrao.

Otac je u Beograd otišao 1934. godine. Zavoleo moju majku Zoricu, kći iz skromne porodice, od oca potkivača, albatina i majke ćilimarke. Bilo je sedmoro dece. Poslali su je kod babe jer nije bilo para da se prehrane. Kao dete baba je naučila da tkaje i tako se prehranjivala.

Kako se ono kaže, uzeli su se kada se 1943. vratio iz Nemačke iz zarobljeništva! Dok je majka podizala dva sina i kćerku, obilazila stovarišta za građevinski materijal, zidali smo kuću. Sećam se, govorila je:

"Uzeli smo kredit na 20 godina, ali ćete bar deco imati svoju kućicu."

Kuća sa velikim dvorištem, Novodsadska 21, na mestu stare kuće, Milana Paunovića, pirotskog trgovca.

Otac je početkom pedesetih postao upravnik Narodnog pozorišta i reditelj. U to vreme bile su popularne usmene novine. Pun Hotel Nacional, muzika, bio je i reditelj i voditelj. Gosti su bili poznati fudbaleri, novinari... sećam se kao kroz san, gosti su bili i čuveni radio reporter Radivoje Marković, urednik lista Sport Todor Bulja, humorista Žika Živulović Serafim, a neku godinu kasnije legendarni Miloš Milutinović.

Očeva navika bila je da sve goste posle zabave dovodi kući na večeru. Moj brat Milan bio je partizanovac, Miloš ga je držao u krilu, dok sam ja suznih očiju sedeo sa sestrom u čošku...

............................................................................................

Paun je posle Pozorišta radio u listu Sloboda kao novinar, zatim sekretar u Ekonomskoj školi. Umro je, mlad u 59. godini. Ogroman nadbubrežni tumor.

Sećam se jednog detalja. Kao gimnazijalac, posle škole, svratio bih kod oca, čekao da dođe dva i sa njim i tadašnjim direktorom Gimnazije, Pedom Vasićem, nadimak Falš, vraćali smo se zajedno kući.

"Debeljane", tako ga je zvao, "ovaj je diptem na tebe!"

............................................................................................

Te reči ostale su u amanet.

Majka brižna, vredna, u svemu savesna, vaspitavala je svoju decu da budu dobri ljudi.

Moj otac Paun vodio nas je u Beograd na utakmice. Tamo sam upoznao Rajka Mitića, koji je došao iz Bele Palanke i kao dečko igrao u podmlatku Jugoslavije. Paun mu je davao novac za bioskop!

Znao sam napamet Koštanu, Sumnjivo lice, Pogled s mosta, jer sam u Sali za probe, ili u velikoj Sali, kada su postavljali mizanscen, išao sa njim.

Gutao sam sve njegovo. Beretka, zeleni šal oko vrata, uvek nasmejan, šarmantan, naočit, plenio je ljude.

Ispred kafane Srbija, znalo se njihovo mesto, sedeli su poznati Piroćanci. Mile Ćirlić, Jenki, Boško Katranik, Goša Kurta, Čačija, moj kum Neško, glumci, treneri...

...........................................................................................

Posle Paunove smrti, čika Dragan me odveo da budem sekretar u Radničkom kraj legende Jovana Simonovića. Posle vojske 1975-76, radio sam u Kadrovskoj službi Prvog maja, radio sam disciplinsku odgovornost, saslušavao sam radnike. Nisam kažnjavao!!!

Gen je – gen!

Bio sam Paunov sin. Nisam mirovao! Sve je bilo moje: Svečanosti u Prvom maju, koncerti RKUD Prvi maj, kasnije KUD PBP "pekabela" su ih zvali, štafete, Debeli i mršavi, zatim...

...........................................................................................

I onda je došla 1978...

U IJP Slobodu, bio je do tada samo list, iz Prvog maja, došao sam 1. oktobra.

Nikada neću zaboraviti, u Tigrovom naselju postavljen je slončić od metalnih šipki. Slikao sam i napravio nekoliko rečenica! Zvanično su me upisali u radnu knjižicu 6. novembra 1978. godine. Pre neki dan sam u Penzijskom uzeo Uverenje:

Ovih 45 godina toliko je bilo prepuno događaja da bih bio nepošten prema akterima, ako bih neke zaboravio. I rešio sam, neću sada i ovako o sebi i tim godinama. Mnogo ih je, 45 godina, jedan život. U Radio Pirot došao sam sa 30 godina, 24. oktobra ove godine napunio sam 75.

Ne bih, zaista ne bih dalje. I ne bih nikada ništa menjao!

............................................................................................

Pozvao sam četvoro ljudi za koje sam smatrao da mogu da govore istoriju, sve moje i pirotske četiri i po decenije. Bili su sa mnom, svako na svoj način!

Jovica Todorović je moje dete, počeo je u osmom razredu Osnovne škole Osmi septembar u Dečijoj redakciji koju sam želeo. Danas je advokat. Brani me u Beogradu na Višem sudu. Šest prijava od novinara...

Drugi je Srđan Mitić, danas jedan od priznatijih advokata u Srbiji. Sin Stojana Mitića, legendarnog kapitena Radničkog. Zna sve moje od prvog dana u Radiju. Kako mi obično kaže:

"Tvoj glas sa Radija je obeležio naše žIvote."

Njih dvojica danas.

Sutra dvoje izuzetnih novinara koji mnogo znaju o meni, i dobrog i lošeg.

Emilija Lilić, po mojoj oceni, posle Tomislava G. Panajotovića, mog novinarskog oca, najbolji pirotski novinar u novijoj istoriji.

Drugi je Miša Rajković, novinarčina iz jednog teškog vremena čuvenog Studija B. Dobitnik priznanja Grada Pirota za osvajanje demokratije, prvih godina 21. veka.

I na kraju, njih troje. Oni su deo mene, mog života, moje radosti. Bilo je i tuge, nerviranja, oduševljenja, neprospavanih noći, bez slobodnog vikenda.

Moja supruga Ana, moja kći Iva i unuk Andrija, moje danas i moje sutra. Razlog moje borbe, student treće godine žurnalistike na Filozofskom fakultetu u Nišu.

Hvala vam, dragi ljudi. Vi, vaši životi, vaša borba, vaša istina, vaše muke i radosti, vi ste bili razlog mog novinarskog života.

Sve ovo nemojte shvatiti nijednog trenutka nečim bitnim od Nenada Paunovića. Naprosto ovo više nije moje lično, ovo je priča o životu jednog novinara koji je pripadao vama i samo vama! Živim nečiji život, život čoveka koji se predao poslu, istini i svemu ljudskom. Nemojte me zvati mojim imenom!

Život, neka je to njegovo ime!

A živeo sam da bih radio!

Ako da Bog još neku godinu!