U meni živi to osećanje, noseći u sebi prošlost, da tragam za detaljima nastojeći da ih sačuvam. Uzbuđen sam kada podsećam na ljude koji su kroz vreme ostavljali dubinu svojih dela, setan sam kada pričam o Sarlahu, kermesu, ploči, o Keju i Nišavi, Sedmom, Šulejinom, Petom brzaku. O fijakerima u kojima smo se sa vraćali sa Železničke stanice noseći uspomene sa derbija Zvezda – Partizan ili Sajma tehnike u Beogradu na koji su nas, po tradiciji, vodili...

Šetajući gledao sam kako nestaje prošlost  u ruševinama starih kuća tu pored Keja, tamo u Senjaku...Gradi se neki novi Pirot. A, ljudi? A događaji? A običaji?

Ulica Pavla Krstića.

Na uglu Zanatlijske ulice, nekada je tu bila ona čuvena pumpa, a danas česma oko koje se okupljaju radnici posle druge smene. Popiju se baš dobre količine piva.

Do Ulice Pavla Krstića treba preći Nikole Pašića, tu pored Kružnog toka, gde je nekada bio Mali most na Gradašničkoj reci. Levo se nastavlja za Naselje Prčevac, Tijabarsko groblje, naselje Zavoj i Gradašnicu. Pravo, naravno za Planinarski dom i visočka sela.

Zašto je ova ulica dobila ovakav naziv?

Pavle Krstić rođen je 24. juna 1888. godine u Pirotu. Posle završene šestorazredne škole učio je terzijski, a kasnije pinterski zanat u Beogradu. Posle toga radio je kao kafedžija i bakalin kod svog oca. Već u 17. godini opredelio se za pristupanje radničkom pokretu, a o motivima koji su ga podstakli na ovakvu aktivnost profesor Dobrivoje Alimpić kasnije je Bio je učesnik Prvog svetskog rata, a po povratku s ratišta angažovao se na stvaranju lokalnog odbora novoformirane Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista). Kao jedan od delegata iz Pirota, učestvovao je u radu Drugog kongresa partije u Vukovaru juna 1920. godine. Nakon Drugog svetskog rata, škola u Tijabari nosila je ime Osnovna škola „Pavle Krstić” sve do 1992. godine; tada je odlukom lokalnog Parlamenta preimenovana i dodeljen joj je naziv Osnovna škola „Sveti Sava” u Pirotu. Ulica u Pirotu nosi naziv po njemu (Izvor: Vikipedija).

Ulica je široka, ostala je po neka stara kuća.

Tijabara je poznata, o tome ću kasnije pisati, kao industrijski i trgovački deo deo Pirota.

Tu u Ulici Pavla Krstića i levo ulici prema pruzi (danas Mite Gage, neko je vodi kao 22. divizije) rođena je prva pirotska velika fabrika.

Tigar.

Dimitrije Mladenović Gaga (1886 – 1965), poznatiji kao Mita Gaga, rođen je 1886. godine u poznatoj i imućnoj trgovačkoj porodici iz Toplog Dola. Za vreme Prvog svetskog rata kao dobrotvor kupio je kamion koji je ustupio vojsci za snabdevanje. Inače, i sam je bio učesnik rata, na Solunskom frontu . Početkom tridesetih godina 20. veka među bogatim pirotskim trgovcima rodila se ideja o izgradnji fabrike gumenih proizvoda. Tako je formirana preduzetnička grupa čiji su najznačajniji članovi bili Dimitrije Mladenović Gaga i braća Cekić. Već krajem 1934. godine Industrijska komora Beograd izdala im je dozvolu za otvaranje industrijske radionice pod nazivom Industrijska radionica Tigar - Dimitrije Mladenović Gaga i komp. Umro je 1965. u Pirotu u 79. godini života. Na zahtev njegovog unuka Božidara Božovića iz Niša, Mladenović je rešenjem Okružnog suda u Nišu 2007. godine rehabilitovan. Odlukom lokalnog parlamenta 2015. godine, Dimitrije Mladenović Gaga posthumno je odlikovan priznanjem zaslužnog građanina Pirota (Izvor: Vikipedija).

Još jedan detalj iz prošlosti. Na kraju ulice poslednja kuća je samo jedan deo velikog Zdanja, izgrađenog 1859. godine, vlasništvo Manojla Panajotovića, pirotskog mehandžije (kafedžije).

Kako se čuvena Bela mačka nalazi "na tromeđi" tri ulice, pisaću o njoj kada vas budem vodio ulicom Braće Daskalovića.

Sutra vas vodim u Nišku ulicu!