U meni živi to osećanje, noseći u sebi prošlost, da tragam za detaljima nastojeći da ih sačuvam. Uzbuđen sam kada podsećam na ljude koji su kroz vreme ostavljali dubinu svojih dela, setan sam kada pričam o Sarlahu, kermesu, ploči, o Keju i Nišavi, Sedmom, Šulejinom, Petom brzaku. O fijakerima u kojima smo se sa vraćali sa Železničke stanice noseći uspomene sa derbija Zvezda – Partizan ili Sajma tehnike u Beogradu na koji su nas, po tradiciji, vodili...

Šetajući gledao sam kako nestaje prošlost  u ruševinama starih kuća tu pored Keja, tamo u Senjaku... Gradi se neki novi Pirot. A, ljudi? A događaji? A običaji?

Obilićeva!    

Tako je to bilo u starom Pirotu. Ulica do ulice, nije se znao kraj ni piočetak. Niška i Obilićeva, ruku pod ruku.

Tamo kod Ciglane "krenula" je uskim kolovozom Obilićeva.

Neka tišina, malo ljudi, nedelja, prošlo podne. Zamirisalo iz kuhinja omalenih kuća. Šta li se krčka?! Tu negde pri kraju, tu desno gde se skreće u Šemšinu ma'alu, današnju Cetinjsku, sreo sam "čika" Boška. Da popričamo malo!

Obilićeva. Počinjala je kod Ciglane, jedan krak "otišao" u Cara Dušana završavala u centru Tijabare, prema pijaci. Tu desno, na kraju, nekada se zvala Đure Salaja, prema ambulanti, danas Paje Jovanovića.

Sutra, ni manja ulica, ni više poznatih ljudi. Cetinjska ili Šemšina ma'ala!