U meni živi to osećanje, noseći u sebi prošlost, da tragam za detaljima nastojeći da ih sačuvam. Uzbuđen sam kada podsećam na ljude koji su kroz vreme ostavljali dubinu svojih dela, setan sam kada pričam o Sarlahu, kermesu, ploči, o Keju i Nišavi, Sedmom, Šulejinom, Petom brzaku. O fijakerima u kojima smo se sa vraćali sa Železničke stanice noseći uspomene sa derbija Zvezda – Partizan ili Sajma tehnike u Beogradu na koji su nas, po tradiciji, vodili...

Šetajući gledao sam kako nestaje prošlost  u ruševinama starih kuća tu pored Keja, tamo u Senjaku... Gradi se neki novi Pirot. A, ljudi? A događaji? A običaji?

Cetinjska ulica (Šemšina ma'ala)

Sumnjam da o tome razmišljate kada prolazite gradom. Mislim da ne razmišljaju ni oni koji, nekakve, da li poslovne ili rodbinske, veze imaju.

Sumnjam, takođe, da znate kako izgledaju ove stare ulice u Tijabari. Uplele se jedna u drugu, skoro da se ne zna gde se jedna završava, a druga nastavlja.

Znaju samo poštari, ovi što nose račune za struju.

Pitam se da li znate ko je bila Katarina Levandis, zašto je zovu Šemšina ma'ala!

Da, umalo da zaboravim, najbolje znaju kada vam donose pozive na izbore. Ima dosta praznih kuća. Pitam se da li su to kuće sa ili bez adrese...

Kada sam prošle nedelje krenuo ovim krajem za koji sam ubeđen da je najnapušteniji deo grada, mnogo toga me zabrinulo! Čak kada bi i tu dilemu otvorio, pojavio bi se odgovor da je tamo sve manje ljudi. Recimo, kao u selima gde ih je malo ostalo.

Koliko li ih ima u Cetinjskoj?!

Tu u ovoj ulici bez izlaza, "slepoj" kako ih zovu, sreo sam ženu koja tu dugo živi. Razgovor, baš setan...

Na kraju da vas podsetim ko je Ekaterina Levandis Stanković: LINK (*wikipedia)

Mila Panajotović, istoričar u Muzeju Ponišavlja, poslala mi je dokument gde se pominje Turčin Šemši Aguš. Kako nema drugih podataka o Turčinu Šemši, pretpostavlja se da je i Cetinjska ulica nekada dobila naziv po Turčinu Šemši Agušu – Šemšina mala.

Preuzeto iz knjige:

 I još jedan detalj.

Guševica se u nekim spisima pominje po  Aguš begu.