Ako sledite izazove u svakoj profesiji, hajde, posebno u ovoj našoj, osetićete različita raspoloženja. Osećanja će često drhtati.

Juče sam puna četiri sata zajedno sa njima "hodao" njihovim sećanjima, pažljivo slušao svaku njihovu reč, doživljavao njihove poglede, lica razvučena u osmeh, duboko zamišljene, a često i odlutale za neko vreme i trenutke koji ih nikada neće ostaviti smirenim!

Na maturi 1955. bila su 164 učenika. Juče ih je u bašti restorana Kengur bilo 10.

Kada listate knjigu "Susretanja i sećanja",  videćete fotografije mnogih maturanata pirotske Gimnazije, kojih više nema.

E, to je i ta surova sudbina s kojom se sudarate osećajući životni poraz.

Starine su duboko u devetoj deceniji.  Nekima u trenu zatreba više vremena da se prisete, drugi još uvek sveži, jaki, žive sva ta sećanja, kao da su juče sedeli u klupama pirotskog hrama obrazovanja.

Dunja Činče - Dušica Jonić, Stevka Marković, Ljubisav Igić, Dragoljub Aleksić, Velizar Stanković, Milutin Velev, Tomislav Jovanović, Ljubinka Stanković, Petar Pop Krstić, Milorad Novković - to su maturanti prve posleratne generacije pirotske Gimnazije.

Bio sam u prilici da "zavirim" u njihovu mladost, da slušam detalje iz gimnazijskog života, njihova sećanja na drugarice i drugare iz školske klupe, na profesore, direktore škola.

Pričali su mi o korzou, o bioskopskim predstavama, o ljubavima, o đačkim uniformama sa kačketima i beretkama, rimskim brojevima...

Sedeli su dugo, za njih i njihove godine sigurno dugo. Ali, kao da se osećalo da ne žele da idu, da se rastaju. Za njih je ovo bio dan koji će ostati dok ih ima!

A, neka ih bude, neka da Bog da ih bude još godina...

Što duže!