Vaš posao su ljudi i događaji. Tamo gde su oni, tamo ste vi! Ukoliko ne osetite ljudsku radost, optimizam, ali i dramu, ukoliko ne budete tamo gde gori od lepote ili tuge, ukoliko vam ne zaigra u srcu, niste i nikada nećete biti novinar.

Ovo na jednom seminaru u ANEM-u mislim da je rekao mister Rič, jedan od najpoznatijih američkih radio novinara. Vlasnik nekoliko radio stanica u Los Anđelesu.

Jutros sam otišao da sačekam tu decu, divnu dečicu kod Sopotske petlje.

Neću da pišem, dovoljno je ono što je njihov osmeh govorio. Iza njih u koloni mame i tate, nekoliko njih napunili gepeke torbama. Hodaće se dugo!

"Dežurna spikerka" oglasila se oko deset.

Pauza za doručak završena. Polazak za minut, hajdemo!

Bog je njihov - lepo sunčano prepodne. Hajdemo, mali-veliki heroji. Put pod noge!

Predivno. Ko ih je odredio, bravo. Mladi  momci u policijskim uniformama štite, čuvaju "hodočasnike"! Pred njima je put od 73 kilometra, kako su izračunali. Brzina kretanja, 4-5 km na sat.

Zahvaljujući momcima u uniformama, dao sam levi žmigavac, pretekao ih i sačekao  na izlazu iz sopotskog tunela.

Da li ste razumeli zašto?!

Izlazak iz tunela i...      

Naravno, tako je govorio mister Rič:

Biti tamo gde diše, gde gori, gde se raduju i plaču, od sreće zašto ne.

I još jedan "levi". Žure "male-velike herojčine", ali stigao sam ih. Čekam, prvo penjanje preko mosta i prelazak na desnu obalu Nišave. E, tu će biti "brda i doline".

Nastavili su vedri, orni, nasmejani, rešeni...

Čeka ih Bela Palanka. Odmor za ručak i potom do Crvene Reke. Kroz klisuru, koju će konačno "probiti" i otvoriti put. Kako beše ono:

Samo do klisuru, na tamo teško! Daleko je Niš!

Bilo, više nije!

Noćenje je u Crvenoj Reci. Od Pirota je ovo selo udaljeno 36,2 kilometra. Od Crvene Reke do Niša je 38,3km.