Da ponovim, volim te odlaske u sela, susrete sa ljudima koji su tamo ostali da žive. Svesno pominjem ovo "ostali"! Naša sela, posebno ova udaljenija, su skoro pusta. Ostali oni stariji. Navrate naslednici vikendom da obiđu, da uživaju u prirodi. Kako gde i u kojem selu.

Nikada neću zaboraviti reči jednog starca, gore podno Stare planine.

Dojdu, posedu dva dana, nap'lne torbete i otidu. More i drejete si zaborave...

Sve zaborave.

Pre neki dan bio sam u Jalbotini. Videli ste reportažu. Muka živa! Selo bez ili sa malo vode! Snalaze se, kako ko.

Jedan od najglasnijih bio je Dragan Colić. U selu, more, kako kaže, znaju ga svi u Srbiji. Šaban, brate!

Jedan je od meštana koji čuva najviše ovaca, a ima i desetak krava. 

Nema nikoga. Sam!

Od ranog jutra je u poslu. Sećam se ranije jednog događaja kada se žalio da su mu trovane ovce. Spomenuo je to i sada. Čak 25, kako reče.

U povratku me pozvao da snimim njegovo gazdinstvo. 

Svako selo ima nekog svog "posebnog"! Znaju ga svi, a on po nečemu drugačiji. Po dobrom ili po tome što je usamljen, čudan, drugačiji.

Dragan ili Šaban i zaista je po mnogo čemu drugačiji. Radi od jutra do mraka, živi sam, vredan, borben, ali i "brz na jeziku" hoće da se meša i u politiku. Ono što je posebno u ovom čoveku  je pesma. Smatra da zna da peva, ide na veselja, peva ljudima. Dok je sa ovcama peva, u štali peva.

Pevao je i na rastanku...

Žućko me čekao ispred jedne od Šabanovih štala, plevnji. Građene su ciglom od blata. U dvorištu nekoliko kuća, okrečene, deluju ipak...

Dok sam odlazio, peo se prema štali, nekoliko pasa iza njega.

Nastavlja život samo njemu svojstven. I peva!

Od sreće, od muke, peva da zabvoravi, ili da probudi u sebi neku novu snagu za novi dan...

I tako stalno!