Ako sam ikada zamišljao našeg poljoprivrednika kao pravog farmera i želeo da bude zaista tako, nisam ni slutio da ću Sašu Markovića sresti 17. septembra 2017. godine i uveriti se u istinu – da ih zaista ima. Sale i Neša bili su pravi primeri.

    Tri godine kasnije, u želji da napravim rubriku o tome kako se živi i radi u selu u vanrednim okolnostima, odlučio sam se za njih dvojicu.

   Saletov mobilni telefon dugo je zvonio. Nisam uspeo. Pokušao sam drugi put!

Ma u traktoru sam, bruji mašina, sinovi ispred mene, ja za njima, sejemo kukuruz.

Bilo je oko 18 časova. Sunce se polako sakrivalo tamo iza Belave. Trebalo je požuriti. Saši i njegovim "delijama" svaki minut bio je dragocen.

Sale, dobro došlo ovo lepo vreme, ovaj produženi vikend da se završi prvi posao u tvom zatvoreenom krugu poslova. Setva kukuruza!

   Sećam se, kada smo i pre tri godine razgovarali, Saša mi je govorio da očekuje da odnos države prema poljoprivredi treba da bude još agresivniji. Srbiju je hranio selljak u najtežim vremenima. Došlo je još jedno teško vreme. Posebno sada, nakupilo se mnogo problema. Plasman, nakupci napali, obaraju cene, gde prodati? Nada se Saša da će u narednom periodu što pre izaći nove uredbe. Veruje u to!

        Juče, u subotu, razgovarao sam sa Nebojšom i Sašom, tekstove pišem danas, u nedelju. Čuli smo se jutros. Tamo gde ih je mrak zaustavio, nastavili su rano. I tako dok se može, u nedogled.

  Otvarao sam sajt Ministarstva poljoprivrede. Čitam, ima dosta novih uredbi. Da verujemo da će, ne samo Nebojši Kostiću i Saši Markoviću, vrednim pirotskim farmerima, već i mnogim vrednim poljoprivrednicima u selima pirotskog kraja, dalje naravno, kada sve ovo prodje, doći ili polako dolaziti sve bolja vremena.

    Ne smemo zaboraviti, seljak je uvek bio snaga ove zemlje!